Prvi odlazak u NS

Vratismo se iz prve posete Novom Sadu.
Bili smo kratko, nepunih 9 dana, ali svaki sekund mi je znacio.

Za pocetak oni prakticni podaci koji ce zanimati kolege imigrante: odlucili smo se na prvu posetu posle samo 16 meseci, ceo projekat nas je kostao cca. $2500 plus manja plata koju cemo oboje dobiti zbog tih 6 radnih dana(to je jedna od losih strana za nas "samostalne preduzetnike", nema placenog godisnjeg) a za tu simbolicnu cifru smo dobili 9 dragocenih dana sa voljenim nam roditeljima i ostalim dragim ljudima.
Kad se sve uzme u obzir, trebalo je da se izdvoji oko $250 mesecno tokom tih 16 meseci za projekat NS. Iliti manje od jedne pocetnicke dnevnice (zajednicke naravno). Nema dileme da li treba ili ne. Pritom naglasavam, pocetnicke dnevnice, racunam da ce sledeci odlazak biti mnogo manje finansijsko opterecenje obzirom da je za ocekivati da ce se stvari promeniti na bolje u sledecih, recimo opet godinu i po dana, a i nekako racunam da cemo do tada imati placene godisnje odmore pa ce i sa te strane biti mnogo manji atak na novcanik.

Elem, tamo negde u maju/junu sam ja dobila inspiraciju, odlucila da organizujemo kraci izlet do Novog Sada, zaskocila Zmua sa idejom, kupila karte, tacno na godisnjicu odlaska objavila roditeljima da dolazim(cisto simbolike radi) i onda nam je samo ostalo da odbrojavamo dane sledeca cetiri meseca.
Jeste, ostace nam manje $$ na racunu, ali se nista kapitalno u sustini nije poremetilo. Ipak je to stvar sta je kome prioritet. Meni je bilo najbitnije da ne cekam tri ili vise godina da ponovo vidim, zagrlim i izljubim mamu i tatu. Sve ostalo ce vec doci na svoje brze ili sporije.

Sam boravak u NS je proleteo brzinom svetlosti naravno. No valjda zbog toga sto nije proslo previse vremena ali imala sam sve vreme osecaj kao da sam samo nastavila tamo gde sam stala (pri tom, onome koje izmislio Skype treba dati Nobelovu nagradu za humanitarni rad, mislim pri tom na to sto je dramaticna razlika kad ljude ipak vidis i cujes relativno redovno, ne mogu ni da zamislim kako je bilo onima koji su cekali pisma mesecima) i nimalo se nisam osecala kao pala sa Marsa. Recimo kao da sam se vratila sa nesto duzeg godisnjeg. Cak su i rupe na autoputu E-75 na deonici BG-NS na istim mestima na kojima su bile, mozda za nijansu dublje i sire, a i dragi nam cika policajci su cucali u istim zbunovima u kojima sam ih i ostavila u Junu 2012 :)
A cim smo sleteli sam se ocas posla prebacila na podesavanja za domaci teren: kad izadjete sa terminala, pre nego sto se podigne prtljag, ako odete u zenski wc treba poneti telefon ili baterijsku lampu posto svetla u delu gde su kabine nema :) Stare, dobre, poznate muke, kao udobne stare patike, odmah sam se raznezila tako blansirajuci iznad wc-solje sa telefonom u zubima (radi svetla), tasnom u jednoj ruci (kuke za tasne nema na vratima, ostale su samo rupe od srafova) i kopajuci drugom rukom po toj istoj tasni trazeci maramice (wc papir takodje u deficitu). Evo i sad mi sve nesto toplo oko srca kad pomislim.... 

Poprilican sok sam dozivela kad sam prvi put zabasala u supermarket, bez preterivanja razlika u cenama u odnosu na doticni jun 2012 je bar 50%, u nekim slucajevima i vise. Ali najtuznije je sto je vecina artikala na koje sam obratila paznju dosta skuplja nego sto ih ja ovde placam. Tragicno...
O parkingu koji je u plavoj zoni otisao sa 20 na 45 da ne pricam.
Naravno, tu uvek postoji ono sto svi povratnici vecito kukaju, a to je da je boravak u kaficima i restoranima dramaticno jeftiniji. Poredjenja radi, nedeljom kad ovde porucimo pizzu (ali nije ni prineti onoj iz Caribica, zaista) to zadovoljstvo nas kosta cca 3800 din, kad izadjem na poslu da doruckujem sendvic me kosta u proseku 500 din. A to su mahom one najeftinije varijante... Ali u sustini potpuno normalno kad se uporedi sa primanjima...

Obavili smo i neke tipicne stvari kao pravi pravcati gastarbajteri: poseta zubaru (cene zubara u Kanadi kao i u drugim "normalnim" zemljama su astronomske, imali smo tu nesrecu da je Zmu grickao bademe par dana posto smo se vratili, ostetio plombu, i zamena doticne je izasla cca $190), svercovanje cigara (sokirala sam se na razliku u ceni izmedju juna 2012 i oktobra 2013, mada i dalje su smesno jeftine kad se uporedi sa ovdasnjim cenama, samo bojim se da bih davno prestala da smo ostali tamo) i tako te uobicajene aktivnosti.

Vremena je naravno bilo premalo za sve sto smo zeleli ali kao sto vec rekoh, bolje i to nego nista. Videli smo sve one koji nam znace i zaista je prijalo i uzivala sam u svakom trenutku. Vreme nas je posluzilo savrseno, Miholjsko leto u pravom smislu te reci i baste jos uvek aktivne, lepo toplo, suncano, milina!

I jedan vrlo bitan detalj, ma koliko mi je ponovo bilo tesko sto idem, saznanje da nece proci beskonacno dugo vremena do sledece posete, ono je sto je ucinilo odlazak podnosljivijim. Kad smo prvi put odlazili, nismo znali ni sta nas ceka, ni kako cemo se snaci, ni koliko je izvodljivo/neizvodljivo bilo sta, sve je bilo toliko nepoznato i neizvesno da smo bili ubedjeni da ce proci bar tri-cetiri godine dok ne budemo mogli da priustimo posetu. Kad ono medjutim...
Mada, moram da priznam doduse da evo vec dve nedelje od kako smo se vratili imam (samo u nesto blazem obliku) isti onaj grozni pritisak u predelu grudnog kosa isto kao i prosle godine tokom prvih meseci.  Prilicno sam depresivna ali to je jedan od onih minusa na plus/minus listi koju sam pravila pre nego sto cemo zapoceti celu ovu avanturu, te ne mogu da kazem da nisam znala sta me ceka.


Ali vredelo je :)))

Slicnosti i razlicitosti

Neke mi stvari na ovom kontinentu zaista ne ulaze u glavu. Koliko god da je Kanada razvijena drzava, sto sta je na krajnje zaostalom nivou, cak i u poredjenju sa dragom nam postojbinom. Unapred da se ogradim, dobar deo toga se da svrstati pod profesionalnu deformaciju, posebno mi bodu oci neki detalji koji normalnim ljudima ne bi privukli paznju ali kolege ce me razumeti :)

Trendovi u arhitekturi/gradjevinarstvu:

Naime, jedan naoko neprimetan detalj ali nimalo nebitan za svakodnevni zivot. Izvinjavam se zbog pomalo neukusne teme ali to nam je svima deo svakodnevnice. Wc solja. Ovde su wc solje tako konstruisane (a vecina je "made in USA" tako da racunam da i tamo postoji slican problem) da je nivo vode u istoj prilicno visok, iliti (a ovo posebno pogadja musku populaciju) kad sedite na gore pomenutoj, nije iskljuceno da cete doci u kontakt sa doticnom vodom. Takodje, upotreba wc papira isto predstavlja radnju koju je potrebno ispocetka vezbati kad dodjete ovde, da ne bi slucajno taj isti papir umocili u vodu (ili, jos gore, nesto drugo).
Ma koliko banalno zvucalo, jos uvek se nisam navikla. Ali zato, kad sam vec kod teme wc-a, moze da se nadje u radnjama bozanstven wc-papir u boji. Ne u onim pastelnim kao kod nas, nego tamno ljubicast, trava zelen, pink roza, cak i potpuno crn, ali bas bas crn. Mnogo dobro izgleda :)

Kvake. Dakle, nije mi jasno kako mogu da zive sa prokletim okruglim kvakama. Ako vam nisu potpuno suve i slobodne ruke, nema sanse da otvorite vrata. Otvaranje laktom ovde ne radi. Vrlo neprakticno. Mislim ima i normalnih ali jaaako puno ih je okruglo.

Prozori. Klizni prozori. Oni iz filmova kroz koje uvek ulaze razni manijaci, ubice i kidnaperi. Nema rucice za zatvaranje. Moze da udje ko god hoce. Ne dihtuju nikako. Bar ne ovi u starijim zgradama. Nemoguci za pranje jer je jedna strana uvek preklopljena. O dzinovskim prozorima na kojima se otvara samo deseti deo povrsine, ili cak ni to, da ne pricam. Ne vole ljudi da se previse luftiraju valjda. Ili su ekstremno ekoloski osvesteni pa stede energiju. Ali cisto sumnjam.

Kuce su u 99% slucajeva sa drvenom kostrukcijom, zidovi (i spoljasnji i unutrasnji) gips-karton, fasada samo oblozena ciglom ili kamenom. Izolacija neverovatno traljava. Hidroizolacija u tragovima, zvucna nikako, termo - ajd to jos mora, ipak je hladno. U kupatilima se po pravilu NE stavlja podni slivnik. Ako se desi havarija - sta da se radi...

Nema roletni. Generalno. Ni PVC, ni aluminijumskih ni drvenih. Nikakvih. Eventualno venecijaneri iznutra ili zavese i to je to.

Od ranog proleca pa do kasne jeseni, klima uredjaji rade na najnizoj mogucoj temperaturi. Moracu jednom da ponesem termometar pa da proverim ali po subjektivnoj proceni, temperatura u prodavnicama, gradskom prevozu i ostalim javnim prostorima ukljucujuci i kancelarije ne prelazi 15-18C. Smrzoh se ziva a napolju 35C.

No, da predjem na neke zanimljivije teme. Ne znam da li je to posledica prisustva mnogobrojnih nacija i izmesanih kultura, ili je to tako uvek bilo ali Toronto je vrlo jedan sarolik grad po svim pitanjima.
Elem, modni i ostali trendovi:

1. I pored toga sto se zaista oblaci kako ko hoce, primetna su odredjena pravila. Npr: kada oblacite odelo (pod tim mislim na musko klasicno dvodelno odelo uz pratnju kravate i kosulje naravno) nikada, ali bas nikada ne smete obuti dve iste carape i niposto se ne smeju uklapati po boji ni uz pantalone ni uz cipele - eventualno uz kosulju. Dakle, sto sarenije i neuklopljenije. Zatim: ako se oblace odevni predmeti sa nekim dezenom, preporucljivo je da ostali budu takodje dezenirani ali niposto isto.
Obzirom da se nalazimo u gradu koji ove godine pravi 33. gay paradu, pravila oblacenja su nesto izmesana po polovima. Tako redovno vidjamo devojke vrlo robusno stilizovane kao i muskarce u kanarinac zutim, bebi rozim, tirkizno plavim i sl. pantalonama i kosuljama.

2. Od 100 zena koje sretnem u metrou bar 99 ce imati savrseno sredjene nokte na stopalima i savrseno neuredne nokte na rukama. Pri tom mislim na one izgrickane, cudnih oblika, razlicitih duzina, sa zanokticama, sa crnim ispod, sa ostacima laka od pre tri i po meseca u vidu nekih mrlja raznih boja. Zaista mi ne pada na pamet zasto.... Naravno, lakovi za nokte su sve samo ne klasicnih boja i to i ako se dogodi da ga ima na svih 20 noktiju, vrlo su male sanse da ce na svih 20 biti u istoj boji. Mislim da me najvise pogadja to sto cesce vidjam muskarce sa nalakiranim noktima (naravno diskretni bezbojni lak ili neka bledunjava roza nijansa) nego zensku populaciju. Ali zato su stopala svima perfektna :)

3. Generalna je pojava da su ljudi prilicno aljkavi i zapusteni. Neko bi to nazvao opustenoscu i neopterecenoscu ali mislim da ipak postoji razlika izmedju biti opusten i imati fleke od supe po kosulji i rasparan sav na sakou. O masovno prljavim cipelama sa busnim djonovima da ne pricam :) Pomislilo bi se da im je zivotni standard zaista nikakav ali isti ti sa rupom na djonu imaju telefon od $600 u dzepu i slusalice od $500 na usima. Nesto tu ne stima u prioritetima...

4. Otkako se prolepsalo vreme (citaj: dnevna temperatura iznad 10C) masovno srecem u metrou devojke/zene kako idu na posao sa potpuno mokrom kosom. Ali potpuno, kao kad izadjes ispod tusa i u roku od pet minuta krenes napolje. Obicno im se jos uvek voda cedi niz ledja pa su im majce, kosulje i sl. potpuno mokre na ledjima. Nije retkost da ih sretnem i vrlo poslovno obucene (sako i sl.) sa tako mokrom kosom. Opet, da li je opusteno ili preopusteno?

A posto sam sad student i ceka me jaaako puno stranica literature koju treba da predjem, nastavak sledi u sledecoj pauzi od ucenja....

Godisnjica br. 1

Proletelo je godinu dana od kako smo dosli.

Summa summarum: zadovoljni smo. Naravno da povremeno tu i tamo nesto nije idealno ali, sve u svemu (zacin C), sve nam je po volji.

Kao i u NS, i ovde leto nikako da se odluci da krene kako treba, pa je manje vise smrljavo vreme ali bar podseca na prolece (onako kako su nekad proleca izgledala).

Sta se sve izdesavalo u poslednje vreme... Pa ovako, ja sam skoro pa nostrifikovala diplomu, dobila sam uslovni status sto mi je omogucilo da postanem pripravnik (da, da, sve ispocetka...) i rok od 18 meseci da polozim taj jedan ispit koji moram. Radi se o necemu sto se zove "Profesionalna praksa" sto u sustini svako ko nije zavrsio arhitektonski fakultet u Kanadi mora da polozi. Dosadno i suvoparno - gomila zakona, propisa i sl., ali sta je tu je. Bar sam nasla super fakultet gde mogu sve da uradim online. Tako da sam sad i student.

I dalje smo na istim poslovima, meni je i dalje super na poslu, B. se i dalje maltretira sa dvosatnim putovanjem do posla i nazad ali stice se iskustvo, upoznaju se ljudi, vezba se engleski i radi se na tome da se predje na nesto bolje.

Ispunila nam se i zajednicka velika zelja da se provozamo na roller coaster-u i moram priznati da je neverovatno iskustvo, bas onakvo kakvim smo ga zamisljali :))) Naravno kupili smo sezonske ulaznice za luna park tako da cemo kanda dobar deo leta provesti tamo :)

Svakodnevni zivot, pa, izgleda nam isto kao bilo kome drugom, bez obzira na geografsku sirinu/duzinu. Nema nekih posebnih desavanja, prilicno se sve vec ustalilo, doduse ne stresiramo se oko egzistencijalnih pitanja, sto je vrlo prijatno iskustvo moram priznati, na nostalgicno stanje smo se vec manje vise navikli, da nam je svejedno, nije, ali kad se sve stavi na kantar, mislim da smo dobro uradili sto smo dosli. Naravno, videcemo kako ce se dalje razvijati situacija, ali evo posle jednogodisnjeg zivota ovde, i dalje nemamo razloga da se kajemo zbog odluke da se iscupamo iz korena i posadimo na novom mestu.

I eto, krecemo u drugu godinu kanadskog zivota...

Obicaji, navike i ponasanje prosecnog metro-sapiensa

Posle maltene godinu dana i dalje ne mogu da se naviknem na sve aktivnosti kojima se ljudi bave u metrou.

Idemo redom:

1. Definitivno najomiljenija zabava u metrou (a i autobusu i tramvaju) je spavanje. Vodeca pozicija bez ozbiljne konkurencije. Mislim da me u vezi spavanja u gradskom prevozu najvise odusevljava to sto ljudi ne promasuju stanicu na kojoj treba da izadju. Udju, sednu (ili stanu), istog momenta zaspe i bude se kao na dugme na odgovarajucoj stanici. Fenomenalno. Naravno, ne vredi se upustati u opis spavackih poza, to je vec tema za sebe, mozda jednom napravimo serijal fotografija na tu temu.

2. Citanje (mada mrtva trka sa slusanjem muzike ali ajde da, kao pristrasni posmatrac, ipak prednost dam pisanoj reci). Citaju se: novine (uglavnom one besplatne), knjige (redovne papirne), tableti, mobilni telefoni, nookovi, kindlovi, koboi, notebookovi (namerno ovo na engleskom u mnozini, mnogo mi se svidja ta lepeza raznih proizvoda a bolje se docara u ovom srpsko-engleskom obliku) i svi ostali uredjaji na koje se da nakalemiti neki elektronski oblik knjige. Divno je to sto ljudi toliko citaju. Jedan od posebno zivopisnih primera je bakica koja je citala neki hriscanski pamflet (nisam sigurna iz koje sekcije, katolicke, protestantske ili neke druge), i usput dodavala komentare tipa "Jesus is my savior", "I love you Jesus" i sl. Bas se unela :)

3. Slusanje muzike. Desava mi se da se okrenem oko sebe i da bar 90% ljudi okolo ima slusalice na/u usima. Od onih malih, tzv. bubica, do slusalica velicine onih iz spotova iz '80-tih. U svim bojama i materijalima naravno. Bojim se da ce kompletna ljudska populacija tamo negde 2040-te biti od nagluva do potpuno gluva...

4. Obavljanje aktivnosti iz domena licne higijene. Naime, ovde je izgleda potpuno normalno podeliti sa svim saputnicima svoje intimne navike tipa brijanje (nose ljudi masinice u tasnama i dok cekaju metro usput lepo sve obave), cupkanje obrva, cesljanje i sminkanje necu ni da spominjem - to je izgleda pod obavezno (mada me sve vreme zanima kako to izvode obzirom da se voz ipak drmusa), stavljanje dezodoransa, ciscenje zuba koncem, i jos sijaset slicnih aktivnosti.

5. Jedenje. Pri tom ne mislim na grickanje cipsa ili dovrsavanje sendvica, ne, mislim na jedenje iz plasticnih posuda sa metalnim escajgom koji se nakon jela ubaci tako musav direktno u ranac. Uzgred, higijenske navike ovdasnjih ljudi su od jezive do katastrofalne. Napravicu osvrt na to drugom prilikom...

6. Strikanje, vez, i ostale rucne radinosti. Odlican nacin za ubiti vreme.

7. Igranje igrica, gledanje filmova i ostalo sto nam je donela era raznih multimedijalnih uredjaja.

Uzgred, kad se uzme u obzir i sirok spektar raznih nacionalnosti i boja ljudi u metrou, a posebno najrazlicitiji stilovi u odevanju, jasno je da je cela slika vise nego zivopisna :)

Stvari koje mi nedostaju...

Na stranu ono sto je prvo pa deset praznih mesta (mama i tata naravno), moram priznati da mi sad vec jako fale neke stvari "od kuce". Da se ne lazemo, nista od toga nije nesto bez cega se ne moze ali opet bih se vrlo rado teleportovala nazad u nekim trenucima...

Elem, nedostaje mi:


1. STRASNO mi nedostaju nasi slatkisi (i slanisi naravno). Iz nekog potpuno nejasnog razloga, ovdasnja konditorska industrija nije odmakla dalje od 10 vrsta cokolada i bezbroj varijacija na temu keksa. Onih suvih, okruglih tipa Bambijevih Wellness integralnih keksa. Srce me boli kad pomislim na jaffa keks, munchmallow, smoki, coko bananice, medeno srce, plazma keks, eurokrem, i sve ostalo na cega sad ne smem da mislim da se ne bih raspatila previse :)

2. Ne bih da budem dosadna ali opet: slatkisi...

3. Produzena kafa sa hladnim mlekom uz cigaretu u basti nekog kafica u centru, tipa Gusan ili sl. Ili na nekom od splavova na Ribarcu. Ili na Strandu. Ovde ima zilion vrsta kafa u svakom od onih kafe lanaca ali nije to to... Na obali jezera ima svega par kafica koji su naravno uvek krcati, ostali kafici su ustvari pabovi, baste su retkost i uglavnom se svode na terasu na krovu sto je ok ali nema ni u tragovima one domace atmosfere kao kad sedis u dvoristu Izbe ili Oblomova na raspar stolicama i podmeces papiric ispod noge od stola da se ne klima :)

4. To da mogu da setam i naprasno odlucim da svratim da kupim nesto od zrnevlja tipa bademi i sl. Ovde nema onih divnih malih radnjica sa zdravom hranom na svakom cosku kao u NS. Naravno da ima svega toga (i mnogo, mnoooogo vise) da se kupi, ali ne na svakom cosku i onda gubi draz...

5. To sto mozemo da se oprostimo od gledanja koncerata iz prvih redova. Primera radi, koncert Rolling Stones-a - karte za ono sto se u BG zvalo "fun pit" i kostalo je cca. 50 eur, ovde se zove "tongue pit" i kosta $1500 (ne, nemam jednu nulu viska). Moram priznati da nisam bila svesna da je to kod nas toliko jeftinije. Naravno da treba uzeti u obzir razliku u platama ali plate ovde nisu bas 23 puta vece.

6.To sto mi, gde kod da krenem, treba sto godina da stignem i pomalo mi ubije uzitak u onome zbog cega sam krenula. Tipa, krenusmo da skacemo na dzinovskoj trampolini prosli vikend (velika sala gde su i pod i zid ustvari splet puno trampolina od jedno 2x3m). Trebalo nam je celih sat vremena do tamo a nazad jos i vise posto je bio vikend a vikendom naravno busevi idu redje. I onda kad pomislim da sam potrosila maltene celo popodne radi sat vremena zabave, malko izgubim volju za takvim projektima. Naravno, to su muke vezane za nas djake-pesake mada ne bi bilo puno lakse ni sa kolima (to najbolje znaju oni koji imaju prilike da se cesto kolima muvaju po Beogradu, slicno je iskustvo). Da rezimiram, nedostaje mi komfor zivota u malom gradu - skoro svuda stignes za 15 minuta...

7. To sto izbor kozmetike evropskog porekla nije tako sirok a posebno to sto farbe za kosu imaju drugacije oznake i sto nijedna radnja nema palete boja pa se jos uvek mucim da nadjem odgovarajucu boju. Grrrr...

8. To sto vise ne znam ni koji broj cipela nosim ni koju velicinu odece. Mrzim S, M i L oznake!

9. To sto nema vise putovanja kolima. Sve je suvise daleko, mislim moze se obici par gradova koji su relativno blizu (srecom New York spada u tu kategoriju sto moram priznati da mi se jako svidja), ali na more vise necemo ici kolima, sto ce reci nista nosenje suncobrana, duseka, pumpe za duseke, rucnog frizidera, reketica, i ostalih rekvizita za plazu :) O Carnex gotovim jelima i minut pireu da ne pricam :)
Sad nas ceka merenje kofera da ne predjemo dozvoljenu kilazu za avion (a kako onda ja da ponesem sve ono sto NECU obuci i obuti na moru?!).

10. Sigurno ima jos toga ali trenutno mi se samo ovih nekoliko stvari vrzma po glavi (naime krece lepo vreme pa mi se sedi u nekoj basti do koje zelim da stignem za 10 minuta, planiramo letovanje, a nostalgija za slatkisima je na repertoaru svaki dan)


PS. U vezi price o slatkisima, bilo bi simpaticno napraviti mapicu radnji gde se gore navedeni mogu naci, pa prilazem link za mapu koju sam zapocela i na kojoj su svi dobrodosli da dodaju lokacije takvih radnji.

Mapa slatkisa :)

Sezona poreza

Sezona poreza u Kanadi uveliko traje... Rok za predaju obracuna je 30. april, no ako ste svezi imigranti toplo preporucujem da to uradite mnogo ranije jer je prva poreska godina jedina kada cete dobiti neke pare nazad a to u pocetku naravno puno znaci. Te sam ja nase obracune poslala jos krajem februara (cim smo dobili potrebne papire od poslodavaca koji se uglavnom salju postom u tom periodu) i posto je uobicajeno da se ceka 3-4 nedelje na isplatu, racunamo da cemo pocetkom aprila najkasnije vec imati priliv na tekucem.

Naravno, kao i skoro sve drugo, cela ta papazjanija oko poreza je ovde vrlo ugodno iskustvo, bar po pitanju organizacije. Naime, samo prve godine morate da predate obracun na papiru, vec sledece se sve radi elektronski. A za nas koji predajemo obracun u papirnoj verziji ljubazni Kanadjani se pobrinu pa odstampaju ceo set formulara i onda ga dele, besplatno naravno, u postama. Sve potrebne informacije mozete naci na zvanicnom sajtu CRA (Canada Revenue Agency) http://www.cra-arc.gc.ca/menu-eng.html a na raspolaganju su i putem telefona (ovde dobiti nekoga telefonom nije nemoguca misija, najduze sam cekala 1.5 min da mi se javi ziva osoba), maila i sl. I naravno, svi sa kojima sam komunicirala su bili hiper ljubazni i usluzni.

Elem, epopeja sa porezom za mene je trajala jedno dva meseca, pocela sam tamo negde oko Nove Godine da studiram materiju i zavrsila krajem februara. Naravno, bilo bi puno lakse da smo platili nekom racunovodji da nam to uradi ali ne bih ja bila ja, citaj "control freak" :), da nisam sama to uradila. Mislim ipak su nase pare u pitanju, hocu da znam ko tu kome sta uzima, zasto i koliko i da li moze da se tu nesto dogovori :)
Posto Kanada ima jedan zanimljiv i dosta kompleksan poreski sistem, iznecu u grubim crtama kracu verziju. Pritom verziju koja vazi za nas dvoje trenutno posto mi spadamo u tzv. "samozaposlene" (ili sto bi se kod nas reklo samostalne preduzetnike) tj. nismo u radnom odnosu (mada B je u nekoj kombinovanoj kategoriji, obzirom da je imao prihode i kao samozaposlen i kao zaposlen). Za one koji su redovno zaposleni sistem je malo drugaciji, firma za koju radite vam isplacuje neto sumu (oni uplate sve potrebne poreze, doprinose i sl.) pa je i obracun nesto jednostavniji posle, mada ne previse.

Naime, porez se placa jednom godisnje sto moze da bude nezgodno ako niste disciplinovani i ne vodite o tome racuna cele godine, jer vas kraj aprila, kada treba izdvojiti povecu sumu na ime poreza, moze finansijski neprijatno iznenaditi (naravno opet se odnosi samo na samozaposlene)...

Dakle, stvari stoje ovako: postoji citav splet formulara koje treba popuniti i koju su svi povezani u smislu da se cifre prenose iz jednog u drugi i nazad. Sto ce reci potrebna je poprilicna koncentracija. Sve sto je potrebno od objasnjenja i podataka se nalazi na vec pomenutom sajtu CRA a naravno i www.google.ca je vrlo koristan :) Dosta dobrih informacija sam nasla i na www.taxtips.ca.

Realno sve se svodi na to kako maksimalno smanjiti svoju neto zaradu - iznos koji dobijete kad se poodbijaju ranorazni troskovi koju su vezani za "potrebe poslovanja" (da se ne lazemo, tu se da podvesti i stosta sto bas i nije potpuno poslovni trosak ali to se tolerise, bar koliko sam cula) pa zatim nekoliko nepovratnih kredita koje vam drzava daje (naravno u skladu sa primanjima, ako zaradjujete stotine hiljada godisnje tesko da ima ista od kredita), kao i razni odbici na racun izdrzavanja porodice, medicinskih troskova, troskova javnog prevoza i sl, lista je poprilicno duga.
Nisu to neki kapitalni iznosi ali malo po malo i bruto cifra se ipak smanji. Sto ovde nije beznacajno obzirom da poreske stope na prihod nisu univerzalne (pisem u mnozini posto se posebno obracunava federalni a posebno provincijski porez), nego rastu u skladu sa primanjima, te vas doticna redukcija moze vratiti u nizu poresku grupu pa se onda razlika u iznosu poreza i te kako oseti. Naravno, to se nas imigranata pripravnika bas ne tice previse posto su nam zarade u prvoj godini obicno daleko ispod bilo koje granice (prva je na cca $40.000 godisnje, da sad ne idem u detalje) ali vec sledece godine ce biti znacajno.

Bilo kako bilo, obracunah ja nama poreze, upisah broj tekuceg na koji da mi refundiraju sumu koju su mi duzni (na ime toga sto smo imali "mala" primanja cemo dobiti vise vrsta finansijke pomoci) i sad sedimo i cekamo da iznos osvane na racunu. Jedan od lepsih razloga za neko cekanje :)

Svasta nesto sto mi se vrzma po glavi....

Vrlo cesto mi se dogadja da naletim na tekstove i komentare po netu tipa: "Treba da dokazem da imam 10.000 eura da bih dobio iseljenicku vizu za Kanadu, pa ja da imam te pare ne bih ni isao iz Srbije!".
Dakle potpuno ne mogu da shvatim taj nacin razmisljanja.
Prvo, da bi se otislo u Kanadu treba, za dvoclanu porodicu, cca. 15.000 eur , sto predstavlja zbir troskova apliciranja za vizu sa svim sto ide sa tim (prevodi, overe, dokumenta, bla-bla) avionskih karata, i naravno para koje MORATE prikazati zarad dobijanja vize a pogotovo bez kojih NE MOZETE da se nastanite na drugom kontinentu (sem ako vas naravno ne ceka sve gotovo - posao, stan, kola, sto pretpostavljam da nije cest slucaj).

Znaci u startu vec treba mnoooogo vise nego sto treba prikazati za potrebe dobijanja same vize.
Zatim, zar zaista neko moze da razmislja o takvom zivotnom preokretu kao sto je emigracija samo zato sto mu u budjelaru nedostaje 10.000 eur??
Trece, i po mom misljenju najbitnije, pobogu, zar je u Srbiji sve ostalo tako savrseno pa ce, ako dobijete na poklon doticnu sumu, svi vasi problemi dozivotno biti reseni?
Jedna omanja matematicka racunica: 10.000eur/12 meseci=833 eur. Doticna suma je, ako me pamcenje sluzi (posto sam odavno otisla verovatno sam izgubila iz vida pravu sliku..) jedva dovoljna da PREZIVI (ne da zivi, jer je to zaista samo puko prezivljavanje) dvoclana porodica, ali koja je naravno imala puno srece pa nasledila neku nekretninu i time resila stambeno pitanje.

I onda sledi pitanje: a sta kad prodje tih 12 meseci?
Pa opet treba: platiti racune, zabaviste, otici u radnju, obaviti nesto na nekom salteru kojim rukovodi standardna poludivlja sluzbenica, registrovati kola ili izvaditi pasos, iskolovati dete, sacuvati ga od potpunog nemorala i poremecenog sistema vrednosti i slusanja Cece u zabavistu, isparkirati se na Bulevaru u sred dana a iza tebe naslagano 3 automobila, pokusati da se zalis komunalnoj ili gradjevinskoj inspekciji na komsijsku kafanu koja radi svaku noc do 5, koja je zasluzna za rupu na krovu (sprovodio se dimnjak za rostilj pa krov sad prokisnjava) a onda vidis da doticni inspektori redovno obeduju u upravo toj kafani a onda ti pritom vlasnici kafane izbuse sve 4 gume jer si ih prijavljivao inspekciji (spanska serija, zar ne?), uspeti otici na specijalisticki pregled za manje od godinu dana ili naci vezu a zatim i pare za podmititi istu, naci posao, imati uplacen staz i doprinose (iako mislim da nece vise biti nista od drzavnog penzionog fonda dok ja stasam za penziju) i jos bezbroj manje bitnih problema od toga da li imas u slamarici tih magicnih 10.000 eur.
Ne razumem, a verovatno nikad ni necu...

Nismo ovde dugo ali mogu da, pri cistoj svesti i pameti, izjavim da zaista ne mislim da smo pogresili. Iskreno se nadam da nas necu ubaksuzirati ovom izjavom :)
Prvo, ne osecam sa kao gradjanin drugog reda samo zato sto mi roditelji nisu na direktorskoj poziciji u nekom JP ili politicki aktivni (i pritom i vrlo prilagodljivi na promene) pa cu da se provlacim kroz zivot uz legendarnu recenicu "pa hajde uradi to i to, ona je dete tog i tog".
Drugo, za 9 meseci boravka ovde niko, ni jedan jedini put, nije bio prema meni autoritativno nadobudan, neprijatan, agresivan, vulgaran, prost, nepristojan, itd. A imala sam podosta kontakta sa sluzbenicima podloznim takvom ponasanju (bar na osnovu iskustva iz rodnog mi grada/drzave).
Trece, radimo oboje za plate na donjoj proseka za nase struke (jos smo pocetnici), placamo monstruozno mnogo podstanarski stan, jos uvek se skucavamo po malo, i u proseku nam rashodi ne prelaze 60% prihoda, naravno niko ne kaze da luksuzno zivimo ali nam zaista nista ne nedostaje. Sto je, smatram, sasvim pristojno za pocetak. Naravno, nasa trenutne potrebe su uveliko skromnije nego da imamo decu, kredit za kola i stan ali trebalo bi da to sve bude uskladjeno tokom vremena, u skladu sa povecanim troskovima ce nam, nadam se, i plate rasti, mislim radimo u tom pravcu...
Cetvrto, nivo stresa nam je znacajno opao u poslednjih 6 meseci (kad su naravno prosli oni prvi meseci koji su zaista izuzetno stresni).
Peto, sad kad smo konacno resili meni najvecu muku kanadskog zivota, sad je sve ostalo lako: kupili smo ves masinu, pravu pravcatu ves masinu :)))) Bela tehnika (ali samo bela, sve ostalo je isto ili jeftinije) je ovde, iz meni potpuno nerazumljivih razloga, dramaticno skuplja nego u Srbiji, te ovde kupovina doticne spada u domen kapitalnih investicija. A obaska sto je problem naci dovoljno "malu" masinu (velicine stadardnih evropskih) koja bi stala u stan. No, nadjosmo je i uz malo snalazljivosti (nije dozvoljeno drzati masine u stanovima za iznajmljivanje a uzgred nema ni izvedenih vodovodnih instalacija za iste) svecano je pustamo u promet ovih dana. Zaista mi je, sto bi se reklo, svanulo :)

I tako, zima ovde jos uvek traje za razliku od proleca koje cujem da je stiglo u Novi Sad, ali, kao sto vec spomenuh, posto je surova kanadska zima potpuna marketinska prevara (da se ogradim odmah, ovo se odnosi iskljucivo na Toronto koji ima mnogo prijatniju klimu od ostatka Kanade), sasvim je lepo podnosimo i uzivamo u istoj.

"Srengleski" - srpsko-engleski hibrid (ali neuspeli)

Doselili smo se u Kanadu jer smatramo da cemo ovde lakse ostvariti sve planove koje imamo za buducnost, a pogotovu zato sto mislimo da je ono sto smo ostavili jedna vrlo nezdrava klima za odgajanje porodice. Da li to znaci da vise ne pripadamo tamo i da treba da zaboravimo ko smo i odakle smo?

Jedna recenica koja me je potpuno sokirala je "ne treba ti vise srpski" (kontekst je bio: posto sam se odselila odande, da bude jasnije). Komentar je usledio posle duze diskusije na temu da li je u redu izvrsiti sakacenje maternjeg jezika umetanjem engleskih termina tamo gde im mesto nije, i to pogotovu na nacin na koji se ne koriste ni u engleskom jeziku. Naime, nisam lingvista ali zaista mi povredjuje usi kad cujem da velika vecina imigranata (i to ne onih koji su dosli pre 20 i vise godina, nego ovih mnooogo svezijih) menja engleske reci po padezima i rodovima i da im pridodaje potpuno neprirodne sufikse i prefikse iz srskog jezika.

Potpuno sam revoltirana tom pojavom koja je za mene odraz mentalne lenjosti (citiram jednog imigranta: "mrzi me da razmisljam"). Verovatno ce se neko naci uvredjen ali zaista mislim da je moguce drzati se jednog jezika u razgovoru i govoriti ga koliko toliko pravilno. Pritom to ne mislim da ima veze sa tim na kojoj sam trenutno geografskoj sirini i duzini, naime, dizala mi se kosa na glavi od "neznam, nemogu, pretsednik, najaci, vislji, i sl." i dok sam bila u sred tog govornog podrucja. A sad mi se kosa dize na glavi od nepravilnog srpskog nakalemljenog na nepravilni engleski.

Daleko od toga da sam magistrirala srpsku knjizevnost pa da mogu da lektorisem sve oko sebe, ali: "klejmam" od reci "claim" (iliti "trazim da mi se odbije od poreza" ili "potrazujem" ili bilo sta slicno, slazem se komplikovanije je, ali pobogu tako je kako je), "idem kod dentista" (sa sve "a" za imenicu u dativu - padez koji, koliko se secam iz nastave u osnovnoj skoli, ne postoji u engleskom), "puno ce te kostati insurance za kola" (ne daj boze da cemo reci osiguranje), "zvali su me iz ofisa" (opet menjanje po padezima umesto upotrebe reci kancelarija)

Naravno, potpuno je nemoguce ne koristiti englesku terminologiju posebno kada je u pitanju informaciona tehnologija za koju dobrim delom nema adekvatnih reci na srpskom, a i stosta drugo, ali postoji izvesna razlika izmedju upotrebe reci hard disk (mislim prevod je zaista sumanut) i gore navedenih primera.
Uostalom dobar deo savremenog srpskog su upravo reci usvojene iz drugih jezika. Jezik se menja i razvija, to je svima jasno, ali se takodje i unistava. Pitanje je ko ce koji proces odabrati.
Granica jeste relativno tanka ali meni i dalje jasno vidljiva i opipljiva.... I mogu sa sigurnoscu da tvrdim da cu isto misliti i za dve ili pet godina, i pogotovo da cu zauvek misliti da mi je maternji jezik potreban, gde god bila (a daleko od toga da sam fanaticni nacionalista)....

Ozloglasena kanadska zima...

Dakle jos jedan marketinski trik, bar po dosadasnjem iskustvu...

Evo kraj je januara, i do sada smo doziveli bedna dva dana malo jaceg minusa i to danas i juce (-18C), a do sada je mahom bilo sve vreme toplije ili u najgorem slucaju isto kao u NS. Cak je u onom periodu kad je NS bio zavejan prvi put ovde bilo prijatnih 5 iznad nule.
Sneg je prvi put pao dan pred Novu Godinu i zadrzao se jedno nedelju dana i sad pre neki dan ali vrlo stidljivo.
Naravno dozivljaj snega ovde je poootpuno drugaciji nego u domovini. Prvo sto se na vreme cisti i to redovno, drugo sto uglavnom nigde ne nabacaju sneg samo sa strane pa onda sve bude neprohodno i blatnjavo i sumorno, nego ga lepo kulturno pokupe u kolica, kamione i sl., i onda imate onaj divni zimski ugodjaj: ciste staze i ulice a do samog ruba trotoara lep beli cisti sneg. Milina. Prvi put nemam potrebu da psujem gradske sluzbe dok batrgam po bljuzgi i po gomilama snega tamo gde mu nije mesto...

Ja zaista nikad nisam bila ljubiteljka ovog godisnjeg doba, cak naprotiv, mrzela sam taj osecaj truntavosti sa milion i dva sloja odece na sebi, to sto je sve sivo i gadno, i sve ostalo sto prati zimu.

No, moram da priznam da sam ove godine mnogo manje isfrustrirana. Prvo sto, kao sto rekoh, sneg nije vise glavni neprijatelj, drugo sto je ovde taaako lako uzivati u zimskim aktivnostima.
Na stranu skijanje i slicno, nije moja sfera interesovanja pa cu preskociti(mada cujem da ima bozanstvenih terena vrlo blizu grada), za one manje zahtevne aktivnosti tipa grudvanje, sanjkanje, klizanje i sl., ovde je savrseno.
Od bezbroj parkova do oko 120 sto zatvorenih sto otvorenih klizalista, gde je klizanje (opet ludi kanadjani) potpuno besplatno.
Naravno, obzirom da im je to glavna zimska rekreacija (posle hokeja naravno), klizalista su im malo kreativnija nego sto smo mi navikli, tako da ih ima u raznim oblicima sto ovu razonodu cini jos prijatnijom.
Tako da smo se i mi snabdeli klizaljkama i krenuli redom da isprobavamo klizalista. Jedini mali, minijaturni problem sa klizanjem na otvorenom je onaj nemoguci vetar koji ovde duva cele godine a zimi je posebno prijatno leden. Ali ocekujem da cemo se aklimatizovati, naime, gledam zensku domorodacku decu kako na gore pomenutih -18 idu u majusnim skotskim suknjicama(deo skolske uniforme), dokolenicama i patikicama, sa potpuno golim nogama i potpuno su modre od zime ali ni najmanje ne izgledaju uzrujano ili cvokotavo. A da ne spominjem razne likove koji srecem u metrou na istih tih -18C u majcama na kratke rukave ili, jos gore, bez rukava. A ja imam tri para carapa i cizme sertifikovane do -32C i jedno pet slojeva odece i opet mi je hladno :) No, videcemo za koju godinu...

Bilo kako bilo, ozloglasena kanadska zima je za sada vrlo prijatna...