Vratismo se iz prve posete Novom Sadu.
Bili smo kratko, nepunih 9 dana, ali svaki sekund mi je znacio.
Za pocetak oni
prakticni podaci koji ce zanimati kolege imigrante: odlucili smo se na
prvu posetu posle samo 16 meseci, ceo projekat nas je kostao cca. $2500
plus manja plata koju cemo oboje dobiti zbog tih 6 radnih dana(to je
jedna od losih strana za nas "samostalne preduzetnike", nema placenog
godisnjeg) a za tu simbolicnu cifru smo dobili 9 dragocenih dana sa
voljenim nam roditeljima i ostalim dragim ljudima.
Kad
se sve uzme u obzir, trebalo je da se izdvoji oko $250 mesecno tokom
tih 16 meseci za projekat NS. Iliti manje od jedne pocetnicke dnevnice
(zajednicke naravno). Nema dileme da li treba ili ne. Pritom naglasavam,
pocetnicke dnevnice, racunam da ce sledeci odlazak biti mnogo manje
finansijsko opterecenje obzirom da je za ocekivati da ce se stvari
promeniti na bolje u sledecih, recimo opet godinu i po dana, a i nekako
racunam da cemo do tada imati placene godisnje odmore pa ce i sa te
strane biti mnogo manji atak na novcanik.
Elem, tamo negde u
maju/junu sam ja dobila inspiraciju, odlucila da organizujemo kraci
izlet do Novog Sada, zaskocila Zmua sa idejom, kupila karte, tacno na
godisnjicu odlaska objavila roditeljima da dolazim(cisto simbolike radi)
i onda nam je samo ostalo da odbrojavamo dane sledeca cetiri meseca.
Jeste,
ostace nam manje $$ na racunu, ali se nista kapitalno u sustini nije
poremetilo. Ipak je to stvar sta je kome prioritet. Meni je bilo
najbitnije da ne cekam tri ili vise godina da ponovo vidim, zagrlim i
izljubim mamu i tatu. Sve ostalo ce vec doci na svoje brze ili sporije.
Sam boravak u NS
je proleteo brzinom svetlosti naravno. No valjda zbog toga sto nije
proslo previse vremena ali imala sam sve vreme osecaj kao da sam samo
nastavila tamo gde sam stala (pri tom, onome koje izmislio Skype treba
dati Nobelovu nagradu za humanitarni rad, mislim pri tom na to sto je
dramaticna razlika kad ljude ipak vidis i cujes relativno redovno, ne
mogu ni da zamislim kako je bilo onima koji su cekali pisma mesecima) i
nimalo se nisam osecala kao pala sa Marsa. Recimo kao da sam se vratila
sa nesto duzeg godisnjeg. Cak su i rupe na autoputu E-75 na deonici
BG-NS na istim mestima na kojima su bile, mozda za nijansu dublje i
sire, a i dragi nam cika policajci su cucali u istim zbunovima u kojima
sam ih i ostavila u Junu 2012 :)
A cim smo sleteli sam se ocas posla prebacila na podesavanja za domaci teren:
kad izadjete sa terminala, pre nego sto se podigne prtljag, ako odete u
zenski wc treba poneti telefon ili baterijsku lampu posto svetla u delu
gde su kabine nema :) Stare, dobre, poznate muke, kao udobne stare
patike, odmah sam se raznezila tako blansirajuci iznad wc-solje sa
telefonom u zubima (radi svetla), tasnom u jednoj ruci (kuke za tasne
nema na vratima, ostale su samo rupe od srafova) i kopajuci drugom rukom
po toj istoj tasni trazeci maramice (wc papir takodje u deficitu). Evo i
sad mi sve nesto toplo oko srca kad pomislim....
Poprilican sok
sam dozivela kad sam prvi put zabasala u supermarket, bez preterivanja
razlika u cenama u odnosu na doticni jun 2012 je bar 50%, u nekim
slucajevima i vise. Ali najtuznije je sto je vecina artikala na koje sam
obratila paznju dosta skuplja nego sto ih ja ovde placam. Tragicno...
O parkingu koji je u plavoj zoni otisao sa 20 na 45 da ne pricam.
Naravno, tu uvek postoji ono sto svi povratnici vecito kukaju, a to je da
je boravak u kaficima i restoranima dramaticno jeftiniji. Poredjenja
radi, nedeljom kad ovde porucimo pizzu (ali nije ni prineti onoj iz
Caribica, zaista) to zadovoljstvo nas kosta cca 3800 din, kad izadjem na
poslu da doruckujem sendvic me kosta u proseku 500 din. A to su mahom
one najeftinije varijante... Ali u sustini potpuno normalno kad se
uporedi sa primanjima...
Obavili
smo i neke tipicne stvari kao pravi pravcati gastarbajteri: poseta
zubaru (cene zubara u Kanadi kao i u drugim "normalnim" zemljama su
astronomske, imali smo tu nesrecu da je Zmu grickao bademe par dana
posto smo se vratili, ostetio plombu, i zamena doticne je izasla cca
$190), svercovanje cigara (sokirala sam se na razliku u ceni izmedju
juna 2012 i oktobra 2013, mada i dalje su smesno jeftine kad se uporedi
sa ovdasnjim cenama, samo bojim se da bih davno prestala da smo ostali
tamo) i tako te uobicajene aktivnosti.
Vremena
je naravno bilo premalo za sve sto smo zeleli ali kao sto vec rekoh,
bolje i to nego nista. Videli smo sve one koji nam znace i zaista je
prijalo i uzivala sam u svakom trenutku. Vreme nas je posluzilo
savrseno, Miholjsko leto u pravom smislu te reci i baste jos uvek
aktivne, lepo toplo, suncano, milina!
I jedan vrlo
bitan detalj, ma koliko mi je ponovo bilo tesko sto idem, saznanje da
nece proci beskonacno dugo vremena do sledece posete, ono je sto je
ucinilo odlazak podnosljivijim. Kad smo prvi put odlazili, nismo znali
ni sta nas ceka, ni kako cemo se snaci, ni koliko je
izvodljivo/neizvodljivo bilo sta, sve je bilo toliko nepoznato i
neizvesno da smo bili ubedjeni da ce proci bar tri-cetiri godine dok ne
budemo mogli da priustimo posetu. Kad ono medjutim...
Mada, moram da
priznam doduse da evo vec dve nedelje od kako smo se vratili imam (samo u
nesto blazem obliku) isti onaj grozni pritisak u predelu grudnog kosa
isto kao i prosle godine tokom prvih meseci. Prilicno sam depresivna
ali to je jedan od onih minusa na plus/minus listi koju sam pravila pre
nego sto cemo zapoceti celu ovu avanturu, te ne mogu da kazem da nisam
znala sta me ceka.
Ali vredelo je :)))
