Molo bi se reci da je cekanje nesto najgore u projektu koji smo zapoceli tamo negde u martu 2010 kad smo odlucili da je promena geografske sirine i duzine jedina racionalna opcija u smislu planova za buducnost.
Ceo proces, bar kad je Kanada u pitanju ne traje nesto preterano dugo ali opet, svaki dan koji prodje u iscekivanju maila od VO Vienna izgleda kao da traje beskonacno.
Prva faza iscekivanja pocela je tamo negde krajem avgusta kad smo spakovali 3.1 kg papira uredno slozenih i sistematizovanih po zasebnim fasciklama sa sve nalepnicama sta se u kojoj nalazi, pozvali kurira Fedex-a i pozeleli srecan put nasoj aplikaciji.
Pet dana pracenja paketa srecno se okoncalo kada je neka persona egzoticnog imena potpisala prijem naseg "paketica" tamo na nekom prijemnom odeljenju u Sydney, Nova Scotia (prateci paket sam konacno pogledala na Google maps gde se zapravo nalazi njihova verzija Sidneja).
A onda agonija zvana "hoce li nam konacno skinuti pare sa kartice" i traume izazvane gomilom losih iskustava - da li ce uopste moci da se izvrsi transakcija, da li ce sistem ovog puta raditi normalno ili ce negde nesto zapeti... Paranoja izazvana uporedjivanjem sa drugim slucajevima mahom po imigrantskim forumima (koliko su korisni toliko je i frustrirajuce) srecom se okoncala posle dugih 78 dana.
A najlepsi deo usledio je posle samo jos desetak dana kad sam lezerno sedmi put u toku dana proveravala mail i ovog puta imala sta da vidim, zarko prizeljkivani PER (ili Positive Eligibility Review) se smeskao sa monitora. Ozbiljno sam bila u iskusenju da skacem po sobi od srece...
A sad evo prodje vec mesec i po od tada i jos uvek nista.... No, tesim se mnogobrojnim praznicima koji su zapali u taj period i po 14. put proveravam mail...
