Kratka priča o jednoj košulji i prvom neproslavljenom rođendanu

Skoro je uvek bio u nekoj košulji. Uglavnom flanelskoj, kariranoj, ali na zapaženom drugom mestu po omiljenosti bile su teksas košulje. Zašto košulja? Ima džepove. U koje staje neizbežna kutija cigara.

Jedna takva košulja, teksas, plava, ostala je da visi na čiviluku, skinuta to veče i nikad više obučena.

Jedan džep (desni, kao i uvek) je ostao otkopčan, bile su sigurno cigare u njemu tokom dana, drugi je i dalje bio zakopčan.

Košulja još uvek miriše na njega.

Neslavno je završila u jednoj zip kesi, da ne izlapi. Izvadim je povremeno (štedljivo, da se ne potroši prebrzo) i zagrlim ga i udahnem još jednom.

Danas sam joj čestitala rođendan. Strpljivo je upila još par mojih suza i vratila se u svoju kesu...

Desetogodišnjica

Ovih dana se navršilo 10 godina od kako smo sleteli u Kanadu. 3650 dana (plus minus) od kako smo se bukvalno iščupali iz korena, preleteli okean i krenuli od nule.

I ako sam odavno odustala od svog bloga (držao me entuzijazam prvih godinu-dve a onda je neslavno umro), poželeh da nekako obeležim tu deceniju, evociram uspomene, svedem račune i još ponešto....

Pa da krenem od početka: otkud uopšte ideja da emigriramo?

Ja sam imala sreće da imam roditelje koji su realno sagledavali gde žive i kakva je perspektiva za njihovo jedino dete, te su mi još od tinejdžerskih dana plasirali ideju da treba da odem negde gde ću moći normalno da živim.

Početkom 2000-tih, dok sam još bila na arhitektonskom fakultetu, sam otišla u ambasadu Australije (to mi beše tada prvi izbor) da se raspitam o proceduri i pokupim prospekte o vizama, ali je nekako ta ideja pala u zapećak nakon diplomiranja, jednostavno, život mi se odvijao nekim drugim tokom.

Tamo negde sredinom 2010, kada se i kod nas uveliko osetio zakasneli efekat ekonomske krize 2008/9 i budućnost počela da izgleda još sivlje, desio se, pokazaće se kasnije, srećni splet okolnosti iz kojeg se izrodila ideja o odlasku.

Meni je, posle puno godina rmbačenja po 14-15 sati dnevno, i subotom i nedeljom, što bi se reklo "pukao film" i dadoh otkaz.

I kako je i građevinska industrija tada bila u debeloj krizi, ostadoh ja bez posla na duže. Raduckalo se tu nešto privatno ali mršavo i srećom je moj, tada sveže-pečeni muž 😀, imao dovoljno prihoda da može da se preživi. Ali perspektiva je bila vrlo nikakva. Nađoh ja tu neki privremeni posao krajem godine i išlo je to nekako par meseci ali opet apsolutno nezadovoljavajuće.

U to vreme je nekoliko poznanika odlazilo iz Srbije, i kroz razgovore sa njima, probudila se opet ona moja ideja o odlasku negde.

Pokrenem ja temu sa svojim gore pomenutim sveže-pečenim mužem (škakljivo, nema šta) o potencijalom odlasku negde bogu-iza-kičme i ostavljanju svega što volimo, znamo i imamo iza sebe, i naiđem na potpunu i bezuslovnu podršku (hvala ti mužu moj 💗). Posle kratkog istraživanja ispostavi se da Kanada trenutno aktivno uvozi stanovništvo i da su, eto, arhitekte na listi traženih zanimanja.

Beše to mart 2011 kad sam počela da proučavam proceduru za dobijanje iseljeničke vize. Posle puno peripetija (zna se kako se lako nabavljaju bilo kakvi papiri po srpskim šalterima) poslasmo papire u avgustu, i u februaru 2012 smo imali vizu u pasošima. Rekordno brzo.

Par vrtoglavih meseci i u junu smo se našli na aerodromu, sa 4 velika i 2 mala kofera i tačno 17.100 dolara u džepu, i odleteli u Toronto.

Preplakala sam ceo put. Prvo do Varšave, pa tamo na aerodromu, pa do Toronta.

I sledećih par dana, nedelja i meseci, uz svako uspavljivanje i buđenje.

Ma koliko to stereotipno zvučalo, srce mi je prepuklo na sto sitnih komada. I nikad se nije u potpunosti zalečilo.

I sad dok pišem mi sve neka voda kreće na oči.

Ali od prvog dana je krenulo sve vrtoglavo brzo. I to mi je srećom zaokupljivalo pažnju, bar tokom dana.

Taj prvi dan smo otišli da sredimo papirologiju. Tada, prvi i poslednji put, smo bili na nekom šalteru državne službe (svaki naredni put smo sve sređivali preko interneta, obnoviš vozačku, zdravstvenu, pasoš, šta god, i stigne ti poštom) i bili šokirani koliko je sve jednostavno i kako nam ne fali (!!!!) ni jedan papir i kako se na nas ne mršti poludivlja šalteruša.

Sa poludivljim šalterušama sam se srela okruglo 0 puta za deset godina.

Sa neraspoloženim, bezobraznim kasirkama - 0 puta za deset godina.

Sa bahatim, iskompleksiranim, korpumpiranim policajcima - 0 puta (njih nešto generalno slabo viđam pošto ne čuče u žbunju i iza svakog ćoška)

Sa sporim, neefikasnim zdravstvom se srećem sve vreme, tj svaki put kad nam zatreba, što srećom nije često.

Zdravstvo je za nas najveća baš-baš negativna stvar ovde. Neznatno je bolje nego u Srbiji. A podjednako sporo. A privatne prakse nema. Mogu da odem u Novi Sad ako želim da platim da me neko pregleda. Ili da odem u USA gde je 10 puta skuplje. I nije neki izbor...

Nego skrenuh sa teme....

Sa onih naših 17.100 dolara smo uspeli da iznajmimo stan, skućimo se koliko toliko, obzirom da smo od sve imovine imali samo odeću i obuću (Ikea nam je bila i ostala osnovni izvor pokućstva) i živimo par meseci.

Plan je bio da ne počinjemo da radimo bilo šta (da se razumemo, ti "preživljavački" poslovi - prodavački, ugostiteljski i sl mogu da se nađu za 24-48 sati u proseku) nego da krckamo taj svoj silni kapital 😂 i da tražimo poslove u struci.

Po mojoj računici mogli smo da preživimo do kraja oktobra (iliti imali smo dovoljno za oko 4 meseca skromnog života plus skućavanje) kada bi morali da se, bar privremeno, zaposlimo bilo gde.

Branko je počeo da radi krajem avgusta a ja sredinom oktobra. I od tada, pa evo sve do danas, 10 godina kasnije, se nijednom više nismo našli u situaciji da se pitamo kako ćemo platiti račune ili otići u supermarket.

Nije bio baš med i mleko od početka, naravno. Mada obzirom odakle smo došli i nije nam predstavljalo problem da skromno živimo. Nedostajalo nam nije ništa i uspeli smo čak posle jedno pola godine i da odemo na prvo mini putovanje.

Setimo se nekad kako smo sami sebi bili tragikomični kad idemo u Ikeu da kupimo još neki komad nameštaja i vučemo ga što peške što autobusom što metroom (Ikea nam je bila jaaako daleko) na onim malim kolicima za pijacu. Ta kolica za pijacu su donela neverovatnu količinu stvari....

Posle nekih 16 meseci smo mogli da priuštimo i da prvi put da odemo u Novi Sad. Te iste, 2013. godine smo prvi put otišli i na zimovanje/letovanje na Kubu.

Prve dve i po godine sam ja neumorno učila i odradila neki dodatni kurs da bih mogla da nostrifikujem diplomu, odradila pripravnički staž, učila danonoćno, položila silne ispite i postala licencirani arhitekta (ponovo 😀).

Do te 2015-te, kad sam konačno završila sa profesionalom papirologijom, standard nam je već bio dovoljno dobar da smo mogli da investiramo, uz kredite naravno, u naše dete iz epruvete, što je ovde papreno skupa zabava (reda veličine nekih 25-30 hiljada).

Sledećih par godina mi je (razumljivo, manjak spavanja i slično 😀) u blagoj izmaglici ali vrlo ukratko:

April 2016  - rodio se Adam

Oktobar 2016 - konačno kupili prvi auto (na kredit)

Decembar 2016 - kupili prvi stan (na kredit) i kompletno ga renovirali, tj ja ga kompletno renovirala, sa sve sedmomesečnom bebom u paketu

Jun 2019 kupili kuću u Otavi (na kredit) i opet je ja kompletno renovirala (da budem iskrena, to renoviranje još uvek po malo traje), stan zadržali i izdali

Avgust 2019 - preselili se u Otavu

Jeste, ovo zvuči kao klasično gastarbajtersko hvalisanje. Kako je nam super bla, bla...

Jeste nam super. Zato se i nismo vratili. Srećni smo i uživamo u životu.

Ali....

Za prvih 6 godina smo bili tri puta po 10 dana u Novom Sadu. Od 2018 nismo. Toliko smo samo vremena proveli sa porodicom i prijateljima.

Ovde ih nemamo. Porodicu definitivno ne, a baš ni previše prijatelja. Ali ne zato što nemamo vremena za to. Imamo. Ali nije lako steći prijatelje u 30tim i 40tim. U stranoj sredini. Gde nema ljudi koje poznaješ iz osnovne, srednje ili fakulteta. Sa kojima imaš zajednička iskustva i interesovanja i imate gomilu zajedničkih uspomena. Sa kojima pričaš na istom jeziku. Jer koliko god dobro pričao jezik, nikad to nije to. Onaj naš fini novosadski sarkazam ne zvuči dobro na engleskom. A ni smisao za humor nam nije isti.

Za dete se ne brinem. On već stiče prijatelje. On će odrasti potpuno nomalno.

Nas dvoje smo ti kojima je socijalni život nikakav.

Mada, ja sam tu u boljoj poziciji od nas dvoje. Ja sam prilično i introvertna i asocijalna i meni ni blizu ne pada tako teško. Branku je mnogo gore.

Nedostaju mi mama i tata svaki dan. I svaki dan mi bar jednom stane knedla u grlu kad pomislim na to da će im se jednog dana nešto desiti (ne idu mlađi, zar ne, a i žive gde žive) a ja neću moći da ovde sve samo ostavim na ko zna koliko i dojurim tu. Ne, moraću da preko nekog buđavog Skypa gledam kako se muče.

Ali da li je život koji vodimo vredan tako velike žrtve? Nama jeste.

Jeste zato što onog momenta kad potisnem duboko, duboko misli o mami, tati i tome da sam pomalo usamljena, ležem da spavam srećna, budim se srećna i srećna sam sve vreme dok sam budna.

Potpuno sam opuštena, niko i ništa me ne nervira (sem sporadičnih kontakata sa zdravstvenim sistemom), i imamo svetlu budućnost pred sobom. I mi a posebno naše dete.

Radim posao koji volim, u super firmi, sa sjajnim ljudima, za odličnu platu. 

Planiram putovanja maltene godinu dana unapred (em je skupo em ovde ljudi mesecima unapred rezervišu hotele i sl pa ako hoćes sve spontano onda ili mnogo košta ili cvrc, nema mesta).

Mogu detetu da kupim I igračke I odeću I knjige I da ga odvedem na neko lepo mesto. Ne moram da biram šta od toga mu je važnije.

Dišemo čist vazduh, okruženi smo zelenilom (i komarcima 😡, ovde se ne prskaju zbog, bože moj, očuvanja flore i faune), ljudi oko nas su srećni, nasmejani i ljubazni.

Učlanila sam se u neke komšijske grupe na Facebooku. Ovde to i te kako ima smisla i funkcioniše. Razmenjujemo infomacije, savete, pomoć, polovne stvari, pozajmljujemo alat, merdevine i šećer.

Bila neka jako gadna oluja pre par nedelja. Preko milion domaćinstava ostalo bez struje. Mi smo imali sreće pa se vratila posle 24 sata (a i nas iskusne takve sitnice ne uzrujavaju 😂) ali neki ljudi po 7 i više dana nisu dobili struju. Ali, komšije su na sve strane jedni drugima nudili da im drže hranu u frižiderima/zamrzivačima, da dođu kod njih da se tuširaju, peru veš, pune telefone i sl. Divni, divni ljudi.

Poenta priče nije bila da se hvalim kako je eto nama iz dijaspore tako preterano dobro u životu. Poenta je da je za nas na jednoj strani kantara normalan, lep i srećan život, gde svojim radom (da se razumemo, ni jedno ni drugo za 10 godina nismo ni sata ostali prekovremeno) možeš da stekneš nešto za sebe i svoje potomke, a bez da su ti mama/tata/političke veze obezbedili, ipak smo sve stekli svojim radom i sa onih 6 kofera odeće i 17.100 dolara sa početka priče. Na drugoj strani kantara su emocije. Prema roditeljima, rodbini, prijateljima, mestima, zvucima, mirisima, sećanjima. Boli. Uvek. 

Izbor nije lak ali za nas je bio pravi.

Počinjemo već da zaboravljamo neke stvari. Jezik naravno ne, mislim da je to čista glupost, ali imena nekih manjih ulica, nekih lokala u koje smo nekad zalazili.

Sedimo tako i pijemo kafu i lupamo glavu kako se zove ona ulica koja vodi od sajma prema Naselju, i sreća pa postoji Google Maps 😀. I super je što postoji i street view pa kad me pukne nostalgija prošetam malo ulicama. I zgrozim se kako je puno toga uništeno. I kako ne postoje više neka mesta koja sam volela. I baš mi bude tužno.

Prošli put kad smo bili, 2018-te, ostao mi je vrlo kiseo osećaj po pitanju samog grada. Sve je bilo jako prašnjavo i prljavo i nisam mogla da dišem, gušila su mi se ova, sad već razmažena pluća, od onolikog smoga i prašine. To ne primećuješ kad živiš tamo. Ili kad odeš na kratko. Ali posle više godina i te kako se oseti.

Ali opet jedva čekam da dođem. Sledeće godine u martu, ako se ništa ne zakomplikuje....

Rezultati

Zabasah danas na svoj siroti zapusteni blog i vidim da je 999-ti dan od kako smo ovde. Sutra jubilarni 1000-ti. Neverovatno kako vreme leti...

Dakle prvo da se opravdam: znam da nisam nista napisala vec vise od pola godine ali zaista nisam imala ni vremena ni energije.
Ali vredelo je!

Dobila sam rezultate pre nekoliko dana onog famoznog strucnog ispita i POLOZILA sam. I to sva cetiri. I to ja koja nisam zavrsila fakultet ovde niti mi je engleski maternji jezik. Potpuno sam bila u soku danima. Jesam ocekivala da cu proci dva, mozda tri ako me bas ukaki, ali ovo je bilo potpuno iznenadjenje.

Da budem iskrena, jesam ja ucila mesecima ali sam prilicno i zabusavala i zato me je debelo grizla savest od novembra (kad sam polagala) do februara kad su stigli rezultati.

Tako da, i pored svih horor prica koja sam cula u vezi tog ispita, moze se poloziti, i to iz prve.

Sad samo jos neke formalnosti da obavim i uskoro cu, po drugi put doduse, biti licencirani arhitekta :)
Vreme ce pokazati da li od toga ovde ima vise koristi nego tamo...

A sem te dogike oko ispita, zivot tece kao i uvek. Bez nekih posebnih uzbudjenja ali i bez stresova i neprijatnih dogadjaja.

Sledi detaljan izvestaj tamo negde u junu, kad proslavimo trogodisnjicu.

A pre toga, eto nas u NS za tri nedelje :))))
 

Objasnjenje

U vise navrata sam pokusavala da odgovorim na neke od komentara ali iz nekog potpuno nejasnog razloga ne mogu, te samo htedoh da izjavim da ne ignorisem komentare nego ne mogu da odgovaram na njih iz tehnickih razloga. Za sva pitanja molim ostavite mail pa cu odgovoriti...

Dvogodisnjica

Nova godisnjica, novi poslovi, svasta nesto novo....

Proletelo vise od dve godine (da ne kazem 750+ dana).
Poslednjih 6 meseci a i malo vise je bilo vrlo dinamicno, sto se uostalom da i zakljuciti po potpunom odsustvu vremena za pisanje.
Od kada smo se vratili iz NS izdesavalo se sve i svasta, mahom sve vrlo pozitivno.
Pa da krenemo redom.

Ja sam polozila onaj ispit sto mi je trebao da bih nostrifikovala diplomu te je to uspesno zavrseno pocetkom januara. Kako sam zbog tog ispita mesecima bila u modu ucenja bilo je jedino logicno da i nastavim u tom stilu te sam prijavila ispit za LEED akreditaciju i uspesno ga polozila i odmah posle toga krenula da ucim za strucni ispit (za licencu) za koji sam u medjuvremenu ispunila uslove nostrifikovana diploma i odredjeno radno iskustvo. Tako da se meni mahom sve vrti oko ucenja sto ne ostavlja bas previse vremena za bilo sta drugo ali sta je tu je.

No, uspeli smo da uklopimo letovanje krajem decembra te smo Novu Godinu docekali na Kubi. Ceo taj karipski arhipelag je No.1 destinacija za ove odavde jer je izuzetno blizu (svega 3-4 sata leta) a i cenovno je vrlo priustivo. Naravno, nativni stanovnici Severne Amerike mahom posecuju klasicna "all-inclusive resort" mesta gde u sustini ne vidis nista od mesta na koje si otisao, no posto mi nismo pristalice toga pa smo isli u sopstvenoj reziji sa sve privatnim smestajem, imali smo priliku da vidimo mnogo vise prave Kube i zaista je prelepo, doduse tuzno ali prelepo.

Onda je usledilo vrlo burno prolece tokom kog smo oboje nasli nove poslove, sa mnogo boljim uslovima, u mnogo vecim i ozbiljnijim firmama i dramativno bolje placene (samo meni je plata odskocila cca 50% a i sad sam normalno zaposlena sa sve placenim godisnjim, dodatnim beneficijama i sl., a i uzgred firma radi tako lepe projekte da sam bas bas zadovoljna). Muz-puz ima fotkanja non-stop (i to fenomenalan spektar raznih manifestacija - kineske, italijanske, arapske, indijske, jevrejske i sl. svadbe, krstenja, veridbe i ostala tradicionalna desavanja) a posto se ovde te stvari zakazuju po dve-tri godine unapred ima vec rezervisane termine za drugu polovinu 2015.
Tako da smo dvogodisnjicu 11. juna docekali vrlo euforicni i zaista imali sta da proslavimo :)

U medjuvremenu smo uspeli da napravimo i bozanstveni petodnevni izlet do New York-a gde smo kao pomahnitali obilazili sve najpopularnije turisticke lokacije (da to skinemo sa dnevnog reda pa da sledeci put mozemo opusteno da se setamo) i jeste zanimljivo ali redovi, cekanje i guzva - nesnosno. Ali grad kao grad je sjajan i jedva cekam da idemo ponovo.

Par dana je visila u vazduhu mogucnost da cemo morati i da se selimo (to bi vec bilo malo previse novotarija za ovu godinu) posto nas je menadzment zgrade uhvatio da se bavimo nedozvoljenim radnjama (citaj: imamo ves masinu). No iskonstruisali smo najtuzniju pricu na svetu kako Zmu pati od alergija na zivotinjske dlake (a zgrada ih je puna iako su navodno zabranjene) kojih ima na pretek u ves masinama u veseraju, pa je jadan zamalo umro od gusenja jednom prilikom, te smo bili prisiljeni da, u cilju sprecavanja da ja ostanem mlada udovica, kupimo ves masinu. I obzirom da se od tada nisu vise javili izgleda da je blef upalio i da nas nece daviti da izbacimo masinu (sto bi rezultovalo time da se mi iselimo jer ja vise ni pod pretnjom smrcu ne mogu da koritim onaj ogavni zajednicki veseraj).

I tako smo se, posle burnih puuuno meseci, opet vratili u svakodnevnu rutinu, idemo na poslove, ja ucim, pokusavamo da koliko stignemo iskoristimo leto koje smo tako dugo cekali ove godine, zeljno iscekujemo novo putovanje u oktobru (obilazak dela zapadne obale i pustinjskog dela USA) i uzivamo u zivotu. Zaista.


 

Prvi odlazak u NS

Vratismo se iz prve posete Novom Sadu.
Bili smo kratko, nepunih 9 dana, ali svaki sekund mi je znacio.

Za pocetak oni prakticni podaci koji ce zanimati kolege imigrante: odlucili smo se na prvu posetu posle samo 16 meseci, ceo projekat nas je kostao cca. $2500 plus manja plata koju cemo oboje dobiti zbog tih 6 radnih dana(to je jedna od losih strana za nas "samostalne preduzetnike", nema placenog godisnjeg) a za tu simbolicnu cifru smo dobili 9 dragocenih dana sa voljenim nam roditeljima i ostalim dragim ljudima.
Kad se sve uzme u obzir, trebalo je da se izdvoji oko $250 mesecno tokom tih 16 meseci za projekat NS. Iliti manje od jedne pocetnicke dnevnice (zajednicke naravno). Nema dileme da li treba ili ne. Pritom naglasavam, pocetnicke dnevnice, racunam da ce sledeci odlazak biti mnogo manje finansijsko opterecenje obzirom da je za ocekivati da ce se stvari promeniti na bolje u sledecih, recimo opet godinu i po dana, a i nekako racunam da cemo do tada imati placene godisnje odmore pa ce i sa te strane biti mnogo manji atak na novcanik.

Elem, tamo negde u maju/junu sam ja dobila inspiraciju, odlucila da organizujemo kraci izlet do Novog Sada, zaskocila Zmua sa idejom, kupila karte, tacno na godisnjicu odlaska objavila roditeljima da dolazim(cisto simbolike radi) i onda nam je samo ostalo da odbrojavamo dane sledeca cetiri meseca.
Jeste, ostace nam manje $$ na racunu, ali se nista kapitalno u sustini nije poremetilo. Ipak je to stvar sta je kome prioritet. Meni je bilo najbitnije da ne cekam tri ili vise godina da ponovo vidim, zagrlim i izljubim mamu i tatu. Sve ostalo ce vec doci na svoje brze ili sporije.

Sam boravak u NS je proleteo brzinom svetlosti naravno. No valjda zbog toga sto nije proslo previse vremena ali imala sam sve vreme osecaj kao da sam samo nastavila tamo gde sam stala (pri tom, onome koje izmislio Skype treba dati Nobelovu nagradu za humanitarni rad, mislim pri tom na to sto je dramaticna razlika kad ljude ipak vidis i cujes relativno redovno, ne mogu ni da zamislim kako je bilo onima koji su cekali pisma mesecima) i nimalo se nisam osecala kao pala sa Marsa. Recimo kao da sam se vratila sa nesto duzeg godisnjeg. Cak su i rupe na autoputu E-75 na deonici BG-NS na istim mestima na kojima su bile, mozda za nijansu dublje i sire, a i dragi nam cika policajci su cucali u istim zbunovima u kojima sam ih i ostavila u Junu 2012 :)
A cim smo sleteli sam se ocas posla prebacila na podesavanja za domaci teren: kad izadjete sa terminala, pre nego sto se podigne prtljag, ako odete u zenski wc treba poneti telefon ili baterijsku lampu posto svetla u delu gde su kabine nema :) Stare, dobre, poznate muke, kao udobne stare patike, odmah sam se raznezila tako blansirajuci iznad wc-solje sa telefonom u zubima (radi svetla), tasnom u jednoj ruci (kuke za tasne nema na vratima, ostale su samo rupe od srafova) i kopajuci drugom rukom po toj istoj tasni trazeci maramice (wc papir takodje u deficitu). Evo i sad mi sve nesto toplo oko srca kad pomislim.... 

Poprilican sok sam dozivela kad sam prvi put zabasala u supermarket, bez preterivanja razlika u cenama u odnosu na doticni jun 2012 je bar 50%, u nekim slucajevima i vise. Ali najtuznije je sto je vecina artikala na koje sam obratila paznju dosta skuplja nego sto ih ja ovde placam. Tragicno...
O parkingu koji je u plavoj zoni otisao sa 20 na 45 da ne pricam.
Naravno, tu uvek postoji ono sto svi povratnici vecito kukaju, a to je da je boravak u kaficima i restoranima dramaticno jeftiniji. Poredjenja radi, nedeljom kad ovde porucimo pizzu (ali nije ni prineti onoj iz Caribica, zaista) to zadovoljstvo nas kosta cca 3800 din, kad izadjem na poslu da doruckujem sendvic me kosta u proseku 500 din. A to su mahom one najeftinije varijante... Ali u sustini potpuno normalno kad se uporedi sa primanjima...

Obavili smo i neke tipicne stvari kao pravi pravcati gastarbajteri: poseta zubaru (cene zubara u Kanadi kao i u drugim "normalnim" zemljama su astronomske, imali smo tu nesrecu da je Zmu grickao bademe par dana posto smo se vratili, ostetio plombu, i zamena doticne je izasla cca $190), svercovanje cigara (sokirala sam se na razliku u ceni izmedju juna 2012 i oktobra 2013, mada i dalje su smesno jeftine kad se uporedi sa ovdasnjim cenama, samo bojim se da bih davno prestala da smo ostali tamo) i tako te uobicajene aktivnosti.

Vremena je naravno bilo premalo za sve sto smo zeleli ali kao sto vec rekoh, bolje i to nego nista. Videli smo sve one koji nam znace i zaista je prijalo i uzivala sam u svakom trenutku. Vreme nas je posluzilo savrseno, Miholjsko leto u pravom smislu te reci i baste jos uvek aktivne, lepo toplo, suncano, milina!

I jedan vrlo bitan detalj, ma koliko mi je ponovo bilo tesko sto idem, saznanje da nece proci beskonacno dugo vremena do sledece posete, ono je sto je ucinilo odlazak podnosljivijim. Kad smo prvi put odlazili, nismo znali ni sta nas ceka, ni kako cemo se snaci, ni koliko je izvodljivo/neizvodljivo bilo sta, sve je bilo toliko nepoznato i neizvesno da smo bili ubedjeni da ce proci bar tri-cetiri godine dok ne budemo mogli da priustimo posetu. Kad ono medjutim...
Mada, moram da priznam doduse da evo vec dve nedelje od kako smo se vratili imam (samo u nesto blazem obliku) isti onaj grozni pritisak u predelu grudnog kosa isto kao i prosle godine tokom prvih meseci.  Prilicno sam depresivna ali to je jedan od onih minusa na plus/minus listi koju sam pravila pre nego sto cemo zapoceti celu ovu avanturu, te ne mogu da kazem da nisam znala sta me ceka.


Ali vredelo je :)))

Slicnosti i razlicitosti

Neke mi stvari na ovom kontinentu zaista ne ulaze u glavu. Koliko god da je Kanada razvijena drzava, sto sta je na krajnje zaostalom nivou, cak i u poredjenju sa dragom nam postojbinom. Unapred da se ogradim, dobar deo toga se da svrstati pod profesionalnu deformaciju, posebno mi bodu oci neki detalji koji normalnim ljudima ne bi privukli paznju ali kolege ce me razumeti :)

Trendovi u arhitekturi/gradjevinarstvu:

Naime, jedan naoko neprimetan detalj ali nimalo nebitan za svakodnevni zivot. Izvinjavam se zbog pomalo neukusne teme ali to nam je svima deo svakodnevnice. Wc solja. Ovde su wc solje tako konstruisane (a vecina je "made in USA" tako da racunam da i tamo postoji slican problem) da je nivo vode u istoj prilicno visok, iliti (a ovo posebno pogadja musku populaciju) kad sedite na gore pomenutoj, nije iskljuceno da cete doci u kontakt sa doticnom vodom. Takodje, upotreba wc papira isto predstavlja radnju koju je potrebno ispocetka vezbati kad dodjete ovde, da ne bi slucajno taj isti papir umocili u vodu (ili, jos gore, nesto drugo).
Ma koliko banalno zvucalo, jos uvek se nisam navikla. Ali zato, kad sam vec kod teme wc-a, moze da se nadje u radnjama bozanstven wc-papir u boji. Ne u onim pastelnim kao kod nas, nego tamno ljubicast, trava zelen, pink roza, cak i potpuno crn, ali bas bas crn. Mnogo dobro izgleda :)

Kvake. Dakle, nije mi jasno kako mogu da zive sa prokletim okruglim kvakama. Ako vam nisu potpuno suve i slobodne ruke, nema sanse da otvorite vrata. Otvaranje laktom ovde ne radi. Vrlo neprakticno. Mislim ima i normalnih ali jaaako puno ih je okruglo.

Prozori. Klizni prozori. Oni iz filmova kroz koje uvek ulaze razni manijaci, ubice i kidnaperi. Nema rucice za zatvaranje. Moze da udje ko god hoce. Ne dihtuju nikako. Bar ne ovi u starijim zgradama. Nemoguci za pranje jer je jedna strana uvek preklopljena. O dzinovskim prozorima na kojima se otvara samo deseti deo povrsine, ili cak ni to, da ne pricam. Ne vole ljudi da se previse luftiraju valjda. Ili su ekstremno ekoloski osvesteni pa stede energiju. Ali cisto sumnjam.

Kuce su u 99% slucajeva sa drvenom kostrukcijom, zidovi (i spoljasnji i unutrasnji) gips-karton, fasada samo oblozena ciglom ili kamenom. Izolacija neverovatno traljava. Hidroizolacija u tragovima, zvucna nikako, termo - ajd to jos mora, ipak je hladno. U kupatilima se po pravilu NE stavlja podni slivnik. Ako se desi havarija - sta da se radi...

Nema roletni. Generalno. Ni PVC, ni aluminijumskih ni drvenih. Nikakvih. Eventualno venecijaneri iznutra ili zavese i to je to.

Od ranog proleca pa do kasne jeseni, klima uredjaji rade na najnizoj mogucoj temperaturi. Moracu jednom da ponesem termometar pa da proverim ali po subjektivnoj proceni, temperatura u prodavnicama, gradskom prevozu i ostalim javnim prostorima ukljucujuci i kancelarije ne prelazi 15-18C. Smrzoh se ziva a napolju 35C.

No, da predjem na neke zanimljivije teme. Ne znam da li je to posledica prisustva mnogobrojnih nacija i izmesanih kultura, ili je to tako uvek bilo ali Toronto je vrlo jedan sarolik grad po svim pitanjima.
Elem, modni i ostali trendovi:

1. I pored toga sto se zaista oblaci kako ko hoce, primetna su odredjena pravila. Npr: kada oblacite odelo (pod tim mislim na musko klasicno dvodelno odelo uz pratnju kravate i kosulje naravno) nikada, ali bas nikada ne smete obuti dve iste carape i niposto se ne smeju uklapati po boji ni uz pantalone ni uz cipele - eventualno uz kosulju. Dakle, sto sarenije i neuklopljenije. Zatim: ako se oblace odevni predmeti sa nekim dezenom, preporucljivo je da ostali budu takodje dezenirani ali niposto isto.
Obzirom da se nalazimo u gradu koji ove godine pravi 33. gay paradu, pravila oblacenja su nesto izmesana po polovima. Tako redovno vidjamo devojke vrlo robusno stilizovane kao i muskarce u kanarinac zutim, bebi rozim, tirkizno plavim i sl. pantalonama i kosuljama.

2. Od 100 zena koje sretnem u metrou bar 99 ce imati savrseno sredjene nokte na stopalima i savrseno neuredne nokte na rukama. Pri tom mislim na one izgrickane, cudnih oblika, razlicitih duzina, sa zanokticama, sa crnim ispod, sa ostacima laka od pre tri i po meseca u vidu nekih mrlja raznih boja. Zaista mi ne pada na pamet zasto.... Naravno, lakovi za nokte su sve samo ne klasicnih boja i to i ako se dogodi da ga ima na svih 20 noktiju, vrlo su male sanse da ce na svih 20 biti u istoj boji. Mislim da me najvise pogadja to sto cesce vidjam muskarce sa nalakiranim noktima (naravno diskretni bezbojni lak ili neka bledunjava roza nijansa) nego zensku populaciju. Ali zato su stopala svima perfektna :)

3. Generalna je pojava da su ljudi prilicno aljkavi i zapusteni. Neko bi to nazvao opustenoscu i neopterecenoscu ali mislim da ipak postoji razlika izmedju biti opusten i imati fleke od supe po kosulji i rasparan sav na sakou. O masovno prljavim cipelama sa busnim djonovima da ne pricam :) Pomislilo bi se da im je zivotni standard zaista nikakav ali isti ti sa rupom na djonu imaju telefon od $600 u dzepu i slusalice od $500 na usima. Nesto tu ne stima u prioritetima...

4. Otkako se prolepsalo vreme (citaj: dnevna temperatura iznad 10C) masovno srecem u metrou devojke/zene kako idu na posao sa potpuno mokrom kosom. Ali potpuno, kao kad izadjes ispod tusa i u roku od pet minuta krenes napolje. Obicno im se jos uvek voda cedi niz ledja pa su im majce, kosulje i sl. potpuno mokre na ledjima. Nije retkost da ih sretnem i vrlo poslovno obucene (sako i sl.) sa tako mokrom kosom. Opet, da li je opusteno ili preopusteno?

A posto sam sad student i ceka me jaaako puno stranica literature koju treba da predjem, nastavak sledi u sledecoj pauzi od ucenja....

Godisnjica br. 1

Proletelo je godinu dana od kako smo dosli.

Summa summarum: zadovoljni smo. Naravno da povremeno tu i tamo nesto nije idealno ali, sve u svemu (zacin C), sve nam je po volji.

Kao i u NS, i ovde leto nikako da se odluci da krene kako treba, pa je manje vise smrljavo vreme ali bar podseca na prolece (onako kako su nekad proleca izgledala).

Sta se sve izdesavalo u poslednje vreme... Pa ovako, ja sam skoro pa nostrifikovala diplomu, dobila sam uslovni status sto mi je omogucilo da postanem pripravnik (da, da, sve ispocetka...) i rok od 18 meseci da polozim taj jedan ispit koji moram. Radi se o necemu sto se zove "Profesionalna praksa" sto u sustini svako ko nije zavrsio arhitektonski fakultet u Kanadi mora da polozi. Dosadno i suvoparno - gomila zakona, propisa i sl., ali sta je tu je. Bar sam nasla super fakultet gde mogu sve da uradim online. Tako da sam sad i student.

I dalje smo na istim poslovima, meni je i dalje super na poslu, B. se i dalje maltretira sa dvosatnim putovanjem do posla i nazad ali stice se iskustvo, upoznaju se ljudi, vezba se engleski i radi se na tome da se predje na nesto bolje.

Ispunila nam se i zajednicka velika zelja da se provozamo na roller coaster-u i moram priznati da je neverovatno iskustvo, bas onakvo kakvim smo ga zamisljali :))) Naravno kupili smo sezonske ulaznice za luna park tako da cemo kanda dobar deo leta provesti tamo :)

Svakodnevni zivot, pa, izgleda nam isto kao bilo kome drugom, bez obzira na geografsku sirinu/duzinu. Nema nekih posebnih desavanja, prilicno se sve vec ustalilo, doduse ne stresiramo se oko egzistencijalnih pitanja, sto je vrlo prijatno iskustvo moram priznati, na nostalgicno stanje smo se vec manje vise navikli, da nam je svejedno, nije, ali kad se sve stavi na kantar, mislim da smo dobro uradili sto smo dosli. Naravno, videcemo kako ce se dalje razvijati situacija, ali evo posle jednogodisnjeg zivota ovde, i dalje nemamo razloga da se kajemo zbog odluke da se iscupamo iz korena i posadimo na novom mestu.

I eto, krecemo u drugu godinu kanadskog zivota...

Obicaji, navike i ponasanje prosecnog metro-sapiensa

Posle maltene godinu dana i dalje ne mogu da se naviknem na sve aktivnosti kojima se ljudi bave u metrou.

Idemo redom:

1. Definitivno najomiljenija zabava u metrou (a i autobusu i tramvaju) je spavanje. Vodeca pozicija bez ozbiljne konkurencije. Mislim da me u vezi spavanja u gradskom prevozu najvise odusevljava to sto ljudi ne promasuju stanicu na kojoj treba da izadju. Udju, sednu (ili stanu), istog momenta zaspe i bude se kao na dugme na odgovarajucoj stanici. Fenomenalno. Naravno, ne vredi se upustati u opis spavackih poza, to je vec tema za sebe, mozda jednom napravimo serijal fotografija na tu temu.

2. Citanje (mada mrtva trka sa slusanjem muzike ali ajde da, kao pristrasni posmatrac, ipak prednost dam pisanoj reci). Citaju se: novine (uglavnom one besplatne), knjige (redovne papirne), tableti, mobilni telefoni, nookovi, kindlovi, koboi, notebookovi (namerno ovo na engleskom u mnozini, mnogo mi se svidja ta lepeza raznih proizvoda a bolje se docara u ovom srpsko-engleskom obliku) i svi ostali uredjaji na koje se da nakalemiti neki elektronski oblik knjige. Divno je to sto ljudi toliko citaju. Jedan od posebno zivopisnih primera je bakica koja je citala neki hriscanski pamflet (nisam sigurna iz koje sekcije, katolicke, protestantske ili neke druge), i usput dodavala komentare tipa "Jesus is my savior", "I love you Jesus" i sl. Bas se unela :)

3. Slusanje muzike. Desava mi se da se okrenem oko sebe i da bar 90% ljudi okolo ima slusalice na/u usima. Od onih malih, tzv. bubica, do slusalica velicine onih iz spotova iz '80-tih. U svim bojama i materijalima naravno. Bojim se da ce kompletna ljudska populacija tamo negde 2040-te biti od nagluva do potpuno gluva...

4. Obavljanje aktivnosti iz domena licne higijene. Naime, ovde je izgleda potpuno normalno podeliti sa svim saputnicima svoje intimne navike tipa brijanje (nose ljudi masinice u tasnama i dok cekaju metro usput lepo sve obave), cupkanje obrva, cesljanje i sminkanje necu ni da spominjem - to je izgleda pod obavezno (mada me sve vreme zanima kako to izvode obzirom da se voz ipak drmusa), stavljanje dezodoransa, ciscenje zuba koncem, i jos sijaset slicnih aktivnosti.

5. Jedenje. Pri tom ne mislim na grickanje cipsa ili dovrsavanje sendvica, ne, mislim na jedenje iz plasticnih posuda sa metalnim escajgom koji se nakon jela ubaci tako musav direktno u ranac. Uzgred, higijenske navike ovdasnjih ljudi su od jezive do katastrofalne. Napravicu osvrt na to drugom prilikom...

6. Strikanje, vez, i ostale rucne radinosti. Odlican nacin za ubiti vreme.

7. Igranje igrica, gledanje filmova i ostalo sto nam je donela era raznih multimedijalnih uredjaja.

Uzgred, kad se uzme u obzir i sirok spektar raznih nacionalnosti i boja ljudi u metrou, a posebno najrazlicitiji stilovi u odevanju, jasno je da je cela slika vise nego zivopisna :)

Stvari koje mi nedostaju...

Na stranu ono sto je prvo pa deset praznih mesta (mama i tata naravno), moram priznati da mi sad vec jako fale neke stvari "od kuce". Da se ne lazemo, nista od toga nije nesto bez cega se ne moze ali opet bih se vrlo rado teleportovala nazad u nekim trenucima...

Elem, nedostaje mi:


1. STRASNO mi nedostaju nasi slatkisi (i slanisi naravno). Iz nekog potpuno nejasnog razloga, ovdasnja konditorska industrija nije odmakla dalje od 10 vrsta cokolada i bezbroj varijacija na temu keksa. Onih suvih, okruglih tipa Bambijevih Wellness integralnih keksa. Srce me boli kad pomislim na jaffa keks, munchmallow, smoki, coko bananice, medeno srce, plazma keks, eurokrem, i sve ostalo na cega sad ne smem da mislim da se ne bih raspatila previse :)

2. Ne bih da budem dosadna ali opet: slatkisi...

3. Produzena kafa sa hladnim mlekom uz cigaretu u basti nekog kafica u centru, tipa Gusan ili sl. Ili na nekom od splavova na Ribarcu. Ili na Strandu. Ovde ima zilion vrsta kafa u svakom od onih kafe lanaca ali nije to to... Na obali jezera ima svega par kafica koji su naravno uvek krcati, ostali kafici su ustvari pabovi, baste su retkost i uglavnom se svode na terasu na krovu sto je ok ali nema ni u tragovima one domace atmosfere kao kad sedis u dvoristu Izbe ili Oblomova na raspar stolicama i podmeces papiric ispod noge od stola da se ne klima :)

4. To da mogu da setam i naprasno odlucim da svratim da kupim nesto od zrnevlja tipa bademi i sl. Ovde nema onih divnih malih radnjica sa zdravom hranom na svakom cosku kao u NS. Naravno da ima svega toga (i mnogo, mnoooogo vise) da se kupi, ali ne na svakom cosku i onda gubi draz...

5. To sto mozemo da se oprostimo od gledanja koncerata iz prvih redova. Primera radi, koncert Rolling Stones-a - karte za ono sto se u BG zvalo "fun pit" i kostalo je cca. 50 eur, ovde se zove "tongue pit" i kosta $1500 (ne, nemam jednu nulu viska). Moram priznati da nisam bila svesna da je to kod nas toliko jeftinije. Naravno da treba uzeti u obzir razliku u platama ali plate ovde nisu bas 23 puta vece.

6.To sto mi, gde kod da krenem, treba sto godina da stignem i pomalo mi ubije uzitak u onome zbog cega sam krenula. Tipa, krenusmo da skacemo na dzinovskoj trampolini prosli vikend (velika sala gde su i pod i zid ustvari splet puno trampolina od jedno 2x3m). Trebalo nam je celih sat vremena do tamo a nazad jos i vise posto je bio vikend a vikendom naravno busevi idu redje. I onda kad pomislim da sam potrosila maltene celo popodne radi sat vremena zabave, malko izgubim volju za takvim projektima. Naravno, to su muke vezane za nas djake-pesake mada ne bi bilo puno lakse ni sa kolima (to najbolje znaju oni koji imaju prilike da se cesto kolima muvaju po Beogradu, slicno je iskustvo). Da rezimiram, nedostaje mi komfor zivota u malom gradu - skoro svuda stignes za 15 minuta...

7. To sto izbor kozmetike evropskog porekla nije tako sirok a posebno to sto farbe za kosu imaju drugacije oznake i sto nijedna radnja nema palete boja pa se jos uvek mucim da nadjem odgovarajucu boju. Grrrr...

8. To sto vise ne znam ni koji broj cipela nosim ni koju velicinu odece. Mrzim S, M i L oznake!

9. To sto nema vise putovanja kolima. Sve je suvise daleko, mislim moze se obici par gradova koji su relativno blizu (srecom New York spada u tu kategoriju sto moram priznati da mi se jako svidja), ali na more vise necemo ici kolima, sto ce reci nista nosenje suncobrana, duseka, pumpe za duseke, rucnog frizidera, reketica, i ostalih rekvizita za plazu :) O Carnex gotovim jelima i minut pireu da ne pricam :)
Sad nas ceka merenje kofera da ne predjemo dozvoljenu kilazu za avion (a kako onda ja da ponesem sve ono sto NECU obuci i obuti na moru?!).

10. Sigurno ima jos toga ali trenutno mi se samo ovih nekoliko stvari vrzma po glavi (naime krece lepo vreme pa mi se sedi u nekoj basti do koje zelim da stignem za 10 minuta, planiramo letovanje, a nostalgija za slatkisima je na repertoaru svaki dan)


PS. U vezi price o slatkisima, bilo bi simpaticno napraviti mapicu radnji gde se gore navedeni mogu naci, pa prilazem link za mapu koju sam zapocela i na kojoj su svi dobrodosli da dodaju lokacije takvih radnji.

Mapa slatkisa :)