Pola godine kasnije

I eto, proslo je 6 meseci od kako smo ovde... Realno gledano nije ni malo. Nemam vise onaj turisticki osecaj a jos se nije pojavio onaj "kao kod kuce". Sad sam negde izmedju. No idemo redom.

Elem, ja radim vec mesec i po dana, u struci, u super atmosferi, i radujem se svakom 1. i 16. u mesecu kao malo dete, jos uvek me odusevljava cetvorocifren broj na ceku, trebace mi izgleda malo vise vremena da se naviknem :)

Muz-puz je poceo da radi neki opet privremen poslic i usput trazi nesto stalnije. Iskreno, jedini razlog za prihvatanje tako necega je sto smo se navadili da kupimo tv do Nove Godine a i ja treba da nostrifikujem diplomu sto pre (planiram u januaru kad prodju praznici i neradni dani) pa ce nam dobro doci dodatni prihod. Sem toga, odbio je vec par nekih bezveznih poslova (mahom su bili neke vikend varijante), jer jednostavno nisu vredni gubljenja vremena koje mozemo da provedemo zajedno. A Toronto pruza bezbroj mogucnosti za zanimljivo ispunjavanje slobodnog vremena. Posebno sad u predpraznicnom periodu.

Proveli smo tamo negde u drugoj polovini novembra ceo jedan vikend u bozicno/novogodisnjim aktivnostima. Prvo je u subotu uvece bilo svecano otvaranje velike novogodisnje jelke na trgu ispred gradske kuce praceno dvadesetominutnim vatrometom, ubedljivo najlepsim vatrometom koji sam do sad videla. Za pocetak, sam ambijent je savrsen za tako nesto a onda sa druge strane, nije se stedelo na pirotehnici, odlican recept za sjajan dogadjaj. Sve je bilo propraceno muziciranjem nekih lokalnih bendova, taj deo je bio razocaravajuci, lose ozvucenje, izbor muzike prilicno nikakav ali ajde, moze im se oprostiti na racun vatrometa.
A onda sutradan, celo-popodnevna zanimacija: prvo spust niz zip-line preko istog onog trga, doza adrenalina, pa onda topla cokolada sa mentom uz Santa Claus paradu u trajanju od jedno tri i po sata. Sjajan dogadjaj, posebno za decu. Stotine maskiranih ljudi, skolskih orkestara u uniformama (kao u filmovima), medveda, patuljaka, irvasa i svega ostalog sto i malo ima veze sa Bozicem.

A onda lov na novogodisnje ukrase. Naravno obzirom da je bila polovina novembra, bila sam potpuno sokirana time sto su police bile skoro pa prazne, svega par dana ranije sam se u tim istim radnjama odusevljavala izborom ukrasa. Vole ovde ljudi da to obave mnooogo ranije. Te smo se prilagodili i tokom te nedelje i mi pripremili sav potreban materijal za jelku. Samo nam jos doticna fali. Za to je jos rano. Mada cini se da ce biti poduhvat naci jelku sa korenom... No, o tom potom.


Velika novost u nasoj maloj imigrantskoj porodici je sto imamo novog clana od pre desetak dana, podlegli smo kanadskom kultu drzanja kucnih ljubimaca i kupili papagaja :) Prodavacica u radnji nas je oslovljavala sa Mommy i Daddy. Uzas! No sad se sa uzivanjem bavimo pticom i odusevljavamo "prvim" dogadjajima: jedenjem jabuke, pijukom, mazenjem, izlazenjem iz kaveza i svim ostalim radostima "novopecenih roditelja" :))) Pticica je u svakom slucaju prijatno osvezenje svakodnevnog zivota.

Kad smo kod svakodnevnog zivota, doticni se polako pretvara u rutinu. Ali ugodnu u svakom slucaju. Nismo jos potpuno uhodani sa organizacijom vremena obzirom da se ovde ipak nesto vise izgubi u transportu ali sa druge strane je skoro potpuno nezamislivo da se radi prekovremeno pa to negde dodje na svoje.
Definitivno je najveca prepreka nedostatak auta sto ce nam biti jedan od prioriteta u dogledno vreme. Cisto ilustracije radi, prosecan nedeljni odlazak u supermarket nam oduzme izmedju 4-5 sati jer prvo, treba sve doneti manuelno, nekad i iz dva puta (zastitni znak su nam ona pijacna kolica sto ih koriste penzioneri za kupovinu na Limanskoj i ostalim pijacama, i to dva komada), u radnji je neverovatna guzva a i supermarketi su naravno predimenzionisani kao i sve drugo. A pritom nam je najblizi market na samo 500m od kuce. Sta bi tek bilo da je dalje...
A za neke projekte koji iziskuju odlazak u neke dalje prodavnice se odlucujemo vec nedeljama jer nam je zao da zrtvujemo ceo dan zbog toga.

Sa druge strane, ne mogu da kazem da mi se ne dopada to sto idem metroom na posao obzirom da je isti odlican za kulturno uzdizanje u vidu citanja. Prvih dana u Torontu nam je bilo cudno sto ljudi masovno citaju u gradskom prevozu ali sad nam je postalo potpuno normalno da svuda sa sobom nosimo knjige.

U sustini, moze se reci da smo se vec prilicno pripitomili :) i adaptirali na novu sredinu. Kao sto vec rekoh, ne osecam se jos kao kod kuce, ali svakim danom sve vise i vise. Ne mogu da kazem da me ne muci nostalgija povremeno (ako cemo iskreno, cesto, ali ne nostalgija nego ono stezanje u predelu grudnog kosa, posebno kad pomislim na to da vec pola godine nisam videla roditelje), i da je lako - nije, ali onda uzmem da proverim stanje na tekucem i vidim da nam je legla uplata od ljubaznih Kanadjana (aplicirali smo za neki nepovratni kredit za sveze imigrante, popunila sam citav JEDAN formular sa jedno pet podataka, poslala postom i samo su krenule uplate) i to bez borbe na nekom salteru, cekanjem u redovima za izvod izvodovog izvoda i overu istog i vracanjem sto puta jer ti nesto nedostaje.
Ovde zaista jako puno toga besprekorno funkcionise. Naravno, svemu se moze naci zamerka ali nekako kad se stavi na kantar pozitivno i negativno, i dalje se nisam ni najmanje pokajala zbog dolaska ovamo. A cini se da ni necu :)