Vozacka dozvola

Odlucili smo se konacno da sredimo i pitanje vozacke dozvole. Naime, sa medjunarodnom moze da se vozi svega dva meseca po dolasku a nama to uskoro istice, jeste da nemamo jos sta da vozimo ali treba biti spreman na sve, mozda dobijemo na nacionalnoj lutriji neke silne milione pa uskocimo u neki lamborghini :)

Kupili smo prirucnik za polaganje vozackog ispita i gledacemo da se spremimo za sledecu nedelju pa da polazemo.

To je jedna formalnost koja ceka imigrante vozace, polazu se i testovi i voznja, no srecna okolnost je da ako ste imali preko 24 meseca vozackog staza onda odmah polazete voznju i ne ide se na casove. Testovi se mogu polagati kad god, samo se pojavite na mestu desavanja i sacekate svoj red, kao na salteru... Rade ceo dan, svaki dan, cele godine. Sjajno.

Druga strana medalje je da dokazivanje vozackog staza (ili jedan papiric iz naseg konzulata) i prevod dozvola na engleski kostaju (bar je nas dvoje toliko kostalo) za dva komada $154 i onda jos plus $125 po osobi polaganje i jos bar $50 za iznajmiti auto posto svaki kandidat sam sebi obezbedjuje vozilo za polaganje a sta drugo nego rent-a-car, sem ako nemate srecu pa poznajete nekog ko ima auto.
Summa summarum, za dvoje ljudi dozvole izadju oko $450.

Elem, procedura je sledeca, prikupe se svi ti papiri (prevod - koji mora biti od ovdasnjeg prevodioca, i pismo iz konzulata - koji uzgred sluzi za lecenje nostalgije, cekali smo sat i po u praznom konzulatu da nam izdaju dva parceta papira sa tri reda teksta i to zadovoljstvo platili $64, a radno vreme je naravno od 10-13h, da se slucajno ne umore), i ode se u jedan od centara za polaganje, tamo se na licu mesta obavi pregled vida, slikaju vas (sve na salteru i naravno sve efikasno i brzo, mada malkice se duze ceka da se dodje na red) i dobije se papiric sa kojim se ide u prostoriju za polaganje, odmah ili kad vec zelite.

A sledece nedelje cemo i videti kako to izgleda u praksi, a kad polozimo pismeni deo onda cemo zakazati voznju za neki sto skoriji termin.

Pa kad pocnemo da jezdimo ulicama Toronta jednog dana.... :)

Raznorazni utisci.. bez nekog posebnog redosleda

Ako budem jos dugo cekala da hronoloski ili tematski sortiram razne stvari koje smo doziveli, primetili ili culi, pozaboravljacu vecinu, te sam se odlucila da bez nekog reda izlozim sve ono sto je ostavilo neki poseban utisak na dvoje new comers-a kako nas ovde svi zovu.

Jedna od stvari koje odmah upadaju u oci je fenomenana mesavina ljudi svih mogucih, da ne kazem boja, nacionalnosti. Sve se sareni i jako je zanimljivo za proucavati izbliza sve te narode, neke koje nikad nisam ni videla uzivo. Jedna od glavnih nam zanimacija u metrou prvih nedelja bila je pogadjanje toga ko je odakle i prepoznavanje jezika.

Jos jedna sjajna stvar kod tako jako izrazene multikulturalnosti je sto, ako se provodi dosta vremena u gradskom prevozu, ima se prilika za cuti i gomila poznatih nam jezika pa se nekako covek oseca vise kao kod kuce - i madjarski i slovacki i ceski i ceo spektar centralno-istocno-juzno-evropskih jezika. U sustini engleski najmanje i cujemo u metrou... I da, jos jedna konstatacija u vezi jezika, kanadski engleski ima sasvim prijatan akcenat. I povrh svega lako razumljiv.

Ovdasnji ljudi, bez obzira na poreklo, su neverovatno kulturan jedan svet. Naravno izuzetaka ima, ali jako malo. Svi se stalno nesto izvinjavaju i zahvaljuju i prosto ne znas sta da kazes u takvim situacijama. Doduse dogodilo mi se da je jedna poveca persona bukvalno sedela na meni dobrih 20 minuta u autobusu i da nije ni primetila ali to su zaista izdvojeni slucajevi.

Jedna od sokantnih stvari je bila to sto vozaci autobusa redovno sacekaju kad vide da neko trci prema busu, i sto ti se uvek redovno zahvale sto si im pokazao mesecnu pretplatnu karticu za TTC (ili sve forme gradskog prevoza, koja uzgred kosta simbolicnih 126 CAD).

Vezano za gradski prevoz: blizu je savrsenog, ali zaista. Mreza metroa, tramvaja i autobusa je takva da se vrlo brzo stize sa tacke A na tacku B iako je grad izuzetno velik. Metroi idu na svakih 3-5 minuta, kao i autobusi, bar na vecini linija, autobuske stanice su odlicno rasporedjene i to na vrlo kratkim razmacima, tipa sa jedne i druge strane raskrsnice. Naravno vozac ne staje ako nema nikog na stanici ili ako niko nije zazvonio za stop.

Pa onda neverovatne stvari vezane za to kako ovde funkcionise ugostiteljska delatnost.

Naime, dogodilo nam se jedan dan u komsijskoj piceriji/poslasticarnici da je kuvar zaboravio da pocne da pece pizzu koju smo porucili. POsle citavih 10 minuta cekanja dolazi konobar i uz uzasno puno izvinjavanja kaze da je pizza na njihov racun i jos pita sta cemo popiti. Bas mi je bilo neprijatno. A jos je bilo gore kad smo krenuli pa smo se jedva odbranili da nam ne spakuje i sladoled za poneti. Sokantno iskustvo.

Jedna od bitnih tema za ljude koji sate i sate provode po gradu trazeci stan: WC-ovi, svi, ali bez izuzetka svi, javni i polujavni, na metro stanici, u trznim centrima, ali bas svi, savrseno su cisti, uvek sve radi i ima svih potrebnih stvari. Ja, kao cesti posetilac istih usled vrlo male besike :), mogu da kazem da sam potpuno odusevljena uslugom :)

E da, dodatak u vezi detalja sa komsijskim rostiljem od pre neki dan: nije to bio samo rostilj, dosao je i kombi iz zooloskog vrta sa risom, divljom mackom, lemurom, nekim zmijurinama i jos nekim zivotinjama, i odrzan je kratki cas iz poznavanja zivotinjskog carstva za decu. Takodje su ih pustili i da pomaze doticne zivotinje cime su klinci bili odusevljeni. Pojavio se u nekom momentu i onaj kamion sa sladoledom (kao iz horor/triler filmova, sa sve muzikom) pa su se stanari i zasladili posle rucka. Celu manifestaciju je propratila ziva muzika u vidu troclanog benda koji je svirao poznate hitove u nekom karipskom aranzmanu, vrlo simpaticno.

Nastavak sledi :)

Malo vise od mesec dana kasnije..

...od kako smo sleteli na tlo Kanade. Utisci su izmesani, u velikoj vecini pozitivni, no da budem realna, kao i bilo gde, i ovde ima stvari koje se nekome nece dopasti.
Ali idemo redom.

Posto pretpostavljam da je za sada najzanimljivija tema kako smo se snasli i smestili, pokusacu ukratko da prepricam kako je to nama izgledalo.

Prve tri nedelje smo bili u gostima kod potpuno nepoznatih ljudi - rodbina rodbinine rodbine moglo bi se reci. Bilo kako bilo, ljudi su nam se nasli kao da smo rod rodjeni, docekali nas na aerodromu, smestili i potrudili se da se osecamo kao kod kuce. Mada istini za volju tamo smo boravili iskljucivo u vreme spavanja obzirom da smo svo ostalo vreme tabanali po Torontu trazeci stan i upoznajuci grad a onda se uvece vracali mrtvi umorni i spavali kao topovi i pored jednonedeljne bebe u stanu.

Pitanje stanovanja: zgrade su im ili za izdavanje ili za stanare koji su kupili stanove. Kvalitet stanovanja je u skladu sa tim. Zgrade za izdavanje, sem ako nisu luksuzne (mada i tada je diskutabilno), su vrlo loseg kvaliteta, traljavo odrzavane po sistemu "da se samo malo zamaze po povrsini", u prevodu - kreci se bezbroj puta a da se ne pripremi podloga, plocice se lepe jedne preko drugih dokle god moze da stane. Renoviranje zgrada se svodi na sredjivanje fasade ali vrlo lukavo, promene se ograde na terasama (iz starih metalnih u nove staklene recimo), malo se zamazu ostecenja, stavi se novi etison u hodnike i sredi ulaz (tzv. lobby) i automatski ode cena stana gore za bar 100-150 mesecno. A u samim stanovima se mahom renoviranje svodi na okreciti i prelakirati parket. Sve u svemu, za sveze pridoslice koji nece trositi astronomske cifre na stan, izbor je vrlo los. Najgore, bar za mene, je problematika ves masina koje ne postoje u stanovima ovakih zgrada, nego se nazalost dele sa ostatkom zgrade. To je jedno izuzetno ruzno iskustvo koje se nadam da mi se posle ovog prvog stana vise nece dogoditi. Dakle jednom recju fuj. Da ne ulazim u pikantne detalje...

Za nas je trazenje stana trajalo jedno 10 dana intezivnog telefoniranja, obilazenja zgrada i razgledanja stanova da bi se nakraju svelo na izbor od jednog (slovima i brojevima) prihvatljivog stana. Problemi su sledeci: nama se zurilo a oni retko kad imaju stanove za odmah, obicno za mesec ili dva posto je 60 dana rok da obavestis stanodavca da se selis.

 Problem br. 2: cena - ako ces jeftinije onda je jako skrnavo, a ako ne, onda kosta jako puno. Na kraju smo napravili kompromis i uzeli stan za tricavih 1247 mesecno (boli, zar ne?) ali su u to uracunati svi troskovi tipa struja, voda, grejanje (parking se skoro svuda dodatno placa i to od 60-100 dolara mesecno, doduse svaka zgrada ima podzemnu garazu na jedan ili vise nivoa).

Naravno, pranje vesa u onim ogavnim masinama se dodatno placa, ili i prevodu, to jezivo zadovoljstvo nas kosta 2.5 po turi vesa i to sumnjivo opranog. Ali to je nesto sa cim se mora pomiriti, bar u pocetku.

Problem br. 3: morali smo da budemo kreativni i da se snadjemo za potvrde da smo zaposleni (i to nam sredili oni fini ljudi sa pocetka price) jer ako si nezaposlen nista od stana, sem ako nemas garanta sto realno ne mozes da imas jer si tek stigao i nikoga ne znas bas tako dobro da bi ti ucinio takvu uslugu. Malo zacaran krug ali eto ima resenja. Za stan se aplicira kao za posao, dosta papira, moze da se dogodi da te odbiju. No, dobismo ga i preuzesmo kljuceve 29. juna.

Onda avantura sa namestajem. Elem, lift se rezervise nekoliko dana unapred, mi smo u sredu jedva dobili termin za subotu i to od 9 do 11 prepodne. Ne mozes ni da biras previse. Pa onda trkom u Ikeu, koja se pokazala kao najpovoljnije resenje za opremanje za pocetak, da se pokupuje sta treba i da se zakaze dostava za bas taj termin kad nama treba. Sto se ispostavilo da bas i ne moze ali se na kraju sve dobro zavrsilo.

Onda smo jedno nedelju dana proveli sklapajuci namestaj, trceci po gradu da se najjeftinije nadju ostale sitnice tipa bas sve sto treba jednom domacinstvu (od kutlace do cackalica, i upaljaca uzgred posto sam moj ostavila na aerodromu posle poslednje zapaljene cigarete, smrc...) obzirom da nemate ama bas nista.

Pa agonija oko izbora provajdera za mobilni, net, kablovsku, kucni telefon. Na kraju se ipak se svodi na manje vise isto pa uzmes tamo gde ti ponude najbolje uslove, a skloni su tome da spustaju cenu samo da pridobiju klijenta. Ovo zadovoljstvo je isto poprilicno skupo za nase pojmove, izadje manje vise oko 200 dolara mesecno ceo paket (2 mobilna, fixni, kablovska i net).

Klima uredjaji - iz meni potpuno neshvatljivog razloga nema ih u obliku kao kod nas nego su to one ili mobilne klime ili sugave prozorske za koje je ugradnja potpuni debakl. Izvadis prozor i uglavis klimu a visak prostora oko uredjaja oblepis da li kartonom, da li najlonom, lesonitom ili vec nekim simpaticnim materijalom koji ce potpuno nauruziti fasadu. Apsolutno neshvatljivo. Uredjenje oko zgrada ne moze biti savrsenije i pedantnije a dozvoljavaju te jezive klime. Koje su pritom i vrlo neefikasne, najjaca koju smo videli je od 10.000 BTU ili malo jace od nase tamosnje tzv. devetke. A stanovi su poprilicno veci od nasih. Konkretno, nas je sto oni kazu one-bedroom ili dvosoban stan i ima nekih 58m2 navodno, ali to cu jos da premerim posto mi se bas i ne cini tacna informacija. I to nije neki jako velik stan za ovu kategoriju, idu i do 75m2, bar ono sto smo mi vidjali. Dvosoban! Naravno gaje se i tzv. junior one-bedroom koji su vec prihvatljiviji za nase navike :) i krecu se oko 45-50 m2. I ti su nesto jeftiniji naravno.

Jedna od lepih stvari vezano za stan - imamo divan pogled: na jezero, ne bas puno ali se ipak vidi, na centar i na severni deo Toronta, i jako veliku terasu za posmatranje svega toga.
1. jula je bio Canada Day i od nekih 8 uvece pa do posle ponoci su se na sve strane videli vatrometi. Uzivanje za gledati.

A sad dok ovo pisem je u toku godisnji tradicionalni rostilj za stanovnike ove tri zgrade sto cine nase dvoriste. Naravno o trosku vlasnika zgrada. Besplatna hrana, pice i ziva muzika a od posetilaca se ocekuje da donesu stolice. Ima jako puno takvih lepih gestova. Uostalom koliko naplacuju iznajmljivanje stanova i treba :)

Sto se lokacije stana tice, vec posle par dana smo ustanovili da je savrsena. Imamo veliki trzni centar na 5 min od kuce sa dva velika supermarketa i to iz ranga jeftinijih sto nam sada jako odgovara :) Metro stanica nam je na bukvalno 3 min od zgrade (merili smo) a do najuzeg centra grada imamo jedno 10 min metroom. Idealno. Isto u krugu od 500m imamo i bozanstvenu poslasticarnicu sa fenomenalnim italijanskim sladoledom i pijacu organske hrane svakog cetvrtka, klizaliste, i svasta jos nesto... Jos smo u fazi istrazivanja po komsiluku.

Nastavak sledi cim se ukaze prilika....

Mesec dana kasnije

Pre neki dan smo simbolicno obelezili prvi mesec u Kanadi na vrlo prikladan nacin - uveli smo konacno internet, ili tacnije, vratili smo se sa figurativnog pustog ostrva u civilizaciju :)

Posto je utisaka jaaaako mnogo, za pocetak samo da ukratko sumiram dogadjaje a onda cu kasnije da polako krenem da prepricavam sta nam se svasta desavalo.

Elem, u prvih mesec dana smo uradili sledece: sredili svu papirologiju (i to u prva dva-tri dana), nasli stan, opremili ga skoro svim potrebnim stvarima ukljucujuci i toliko neophodan internet, i od juce poceli da se bavimo trazenjem poslova. Kako cujemo, to ne bi trebalo da jako dugo potraje, no o tom potom.
Ostalo je jos jedino da polazemo vozacki i to bi trebalo sledece nedelje da odemo da sredimo, pripremili smo potrebne papire, samo jos da proucimo prirucnik i da se prijavimo za polaganje.

Eto toliko za prvo kanadsko javljanje :)

Odbrojavanje

Danas je ostalo tacno jos deset dana do poletanja...

Konacno mogu da kazem da smo spremni i spakovani (sem naravno samih kofera ali to ce se ipak raditi na kraju) i da sad ulazimo u fazu oprastanja i odbrojavanja u jednocifrenim brojevima...

Ili kako bismo rekli u mladjim danima, spavamo jos 10 puta do polaska :)

Glavobolja

Ako sam i mislila da je bilo naporno prikupiti svu dokumentaciju i doci do toga da imamo vize u pasosima, sad vise to ne mislim. Ovaj drugi deo je mnooogo gori. Ozbiljnu glavobolju mi zadaje problematika pakovanja...

Na stranu to sto paralelno radim citavo naucno istrazivanje ne bih li prilagodila nase CV-jeve i portfolije tamosnjem stilu, to je nekako neophodno pa samim tim vazi ono "sto se mora nije ni tesko".

Ali izvesti magiju pakovanja stvari, koje su se godinama talozile i skupljale, u cetiri velika i dva mala :) kofera i jos u dodatnih par kutija koje ce nam se poslati naknadno, iz ove perspektive izgleda maltene nemoguce.

Pretpostavljam da cu se za koji mesec smejati sama sebi zbog zalopojke na temu pakovanja, posebno kad se susretnemo sa mnogo ozbiljnijim i konkretnijim problemima trazenja posla i sl., ali trenutno mi je ovo najgora nocna mora.

Vec petnaesti put premeravam neke stvari i sabiram tezinu, ali i dalje nisam bas najsigurnija kako to izvesti. Imam osecaj da ce, kad krene zapravo stavljanje stvari u kofere, nekako magicno sve porasti i otezati i da pola stvari koje planiramo ipak necemo moci da ponesmo. Uh.....

S druge strane, stalno sebi ponavljam da ne bi trebalo da se opterecujem toliko sa stvarima koje se uvek mogu ponovo kupiti ali onda me ipak nekako srce boli da se od necega odvojim. Potpuno razumem hrcke koji besomucno skupljaju i skupljaju zimnicu dok im se oni njihovi mali obrazi skoro ne raspuknu.

Naravno, realna da budem, poenta tolikog bavljenja pakovanjem i ostalim prizemnim radnjama je vise da mi skrene misli da emotivnog dela cele price koji vec polako ali sigurno pocinje da se oseca. Kako se onaj broj na brojacu smanjuje iz dana u dan, tako ja pocinjem da osecam blag pritisak u predelu grudnog kosa... No, bilo je za ocekivati :)

Vodic za one koji razmisljaju o mogucnostima odlaska u Kanadu

Elem, posto je postalo vrlo popularno razmatrati mogucnosti odlaska negde, pokusacu da prepricam, koliko god mogu skracenu, trenutnu verziju procedure(kazem trenutnu, posto se menja maltene jednom godisnje):

1. Prvo i osnovno, ne mogu dovoljno da naglasim koliko je neophodno, treba vrlo, vrlo, vrlo detaljno prouciti kanadski imigracioni site http://www.cic.gc.ca/english/index.asp ali zaista detaljno.

Mogucnosti odlaska su razne, samo treba naci model koji vam odgovara. U nasem slucaju to je bilo po Federal Skilled Worker programu i ovo moje uputstvo ce se donositi upravo na taj program. Programi se razlikuju tako da treba dobro prostudirati materiju.

2. Elem, na jednoj od strana na koje bi trebalo odmah da nabasate http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/apply-who.asp nalazi se lepo objasnjeno ko sve moze da aplicira po ovom programu a takodje negde na dnu strane imate sasvim pristojan Come to Canada Wizard http://www.cic.gc.ca/app/ctcvac/english/index kao i Self-Assessment Test http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/assess/index.asp koji bi trebalo da pojasni eventualne nedoumice oko toga da li uopste ima smisla pokusavati dobiti ovu vrstu vize.

3. Ukratko, stvar oko bodovanja je sledeca, sto sve pise i ovde http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/apply-factors.asp:
mora se biti na NOC listi zanimanja i imati bar jednu godinu radnog iskustva u struci sa kojom nameravate da aplicirate, treba imati sto vise bodova na IELTS General Training testu iz engleskog a bilo bi korisno i iz TEF-a za francuski(mi to nismo posto ne znamo ni F od francuskog), maksimum poena se za sada dobija za uzrast od 21-49, i vrlo bitno - treba dokazati sto vise(idealno 4) godina radnog iskustva u struci posto to nosi jako puno bodova. Naravno korisno je imati supruznika sa visokim obrazovanjem posto se i na to dobija par bodova, kao i na rodbinu u Kanadi.

Napomena: Kad kazem dokazati radno iskustvo mislim imati ugovore o radu, uplacivane doprinose za taj period(znam i sama koliko je ovo tesko izvodljivo) i potvrde iz firmi sa detaljnim opisom radnog mesta. Bilo bi naravno lepo da to pise i u ugovorima sto kod mene konkretno nije bio slucaj ali uz dobro napisanu potvrdu moze i to da se ispegla.

Dakle ako nemate 67 bodova(ali preporucljivo je i vise posto se nikad ne zna sta ce vam priznati a sta nece) ne vredi ni pokusavati, sto lepo i pise na CIC sajtu, bar za ovu kategoriju vize.

4. Dakle ako ste se odlucili na takav korak i mislite da zadovoljavate uslove, sledeca vrlo bitna stvar je dosta nezgodna prepreka za vecinu: neophodno je izmisliti jedanu povecu svotu novca.

Elem, jos jedan od uslova za apliciranje je da pruzite dokaz o posedovanju dovoljno sredstava(tzv. Proof of Funds) da mozete da prezivite po njihovim procenama 6 meseci (po iskustvima nekih ljudi koji su vec otisli realnije je 4).
Informaciju o potrebnim sredstvima u zavisnosti od broja clanova porodice imate ovde http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/funds.asp.

E sad, zaista morate imati tu sumu posto ste u obavezi da je, da li u kesu ili u nekom drugom obliku, pokazete prilikom sletanja u Kanadu, a da ne spominjem kako zaista treba od necega ziveti u pocetku :)

Sem toga, nimalo naivna stavka je i sama procedura apliciranja. Treba platiti sledece: raznorazne izvode, overu fotokopija i prevod sudskog tumaca na engleski(poprilicno kosta), polaganje jezika, Application Fee, slanje dokumentacije u Kanadu, lekarski pregled, i na samom kraju Right for Permanent Residence Fee. Avionske karte su takodje nesto sto treba uzeti u obzir.


Ako ste sve te omanje probleme zakljucili da mozete da resite, krece sledeca procedura:


5. Treba prijaviti polaganje jezika(prijavljuje se jedno 5 nedelja ranije tako da treba to na vreme uraditi, posebno da bi imali vremena posle za eventualne popravne) i poceti uciti, posto se test zasniva na znanju materije koja se da nauciti i uvezbati za jedno mesec do dva, zavisno od pocetnog znanja. Vise o testu ima na sve strane po netu pa da ne duzim.

6. Treba prikupiti dokumentaciju i pripremiti aplikaciju po sledecem uputstvu http://www.cic.gc.ca/english/information/applications/guides/EG7TOC.asp. Sve je lepo objasnjeno samo treba bar tri puta procitati. Ukratko kaze sledece: skupiti sve moguce dokumente vezano za obrazovanje, radno iskustvo, licne dokumente, sve lepo iskopirati(sem onih koji moraju da budu originali, pise u uputstvu i Document Checklist-u http://www.cic.gc.ca/english/pdf/kits/forms/IMM5612E.pdf), overiti u opstini ili sudu(preporucujem sud, duplo je jeftinije), odneti kod sudskog tumaca da prevede i overi, uplatiti Application Fee ili uplatu obaviti kreditnom karticom - to se resava popunjavanjem formulara(opet preporucujem, jednostavnije je), popuniti sve formulare, dobro ih pregledati vise puta, sve spakovati u povecu kovertu ili omanju kutiju i pozeleti svojoj aplikaciji sretan put.


7. Sledece sto se radi je ono silno cekanje koje sam ranije spominjala pa da se ne ponavljam :)

To bi bilo to.

Kratko objasnjenje, koje je na kraju ispalo mnogo duze nego sto je bilo planirano

Moram da se pozabavim odgovorima na najcesca pitanja koja ljudi postavljaju kad cuju da idemo pa-pa:

1. Imigrantska viza (koju smo mi dobili) - ne znaci da nam Kanada gratis daje stan, posao i dzeparac. Naime, kao i u svakoj drugoj drzavi podrazumeva se da ces se sam pobrinuti za svoje potrebe, oni ti daju mogucnost za sve to i prava jednaka kanadskom drzavljaninu (minus glasacko pravo i pasos - to sledi posle tri godine).

Imigrantska viza takodje znaci da ne moras nikad vise da je obnavljas posto sletanjem na aerodrom postajes punopravni kanadski stanovnik (iliti Permanent Resident).

2. Sta cemo kad dodjemo tamo? - Pa sad, odgovor bi bio potpuno isti da se selimo napr. u Beograd. Smestimo se negde na par dana (hotel, motel, prijatelji, bilo sta) dok ne nadjemo stan za iznajmljivanje (isto kao i ovde, niko ti nece iznajmiti stan dok ne dodjes uzivo da ga pogledas, potpises ugovor i naravno platis).

Zatim, posto se stanovi izdaju prazni (sto je isto uobicajeno i u ovim nasim krajevima), obidjes gomilu radnji, pretreses male oglase i sa sto manje novaca se skucis. Jedina razlika u odnosu na preseljenje u Beograd, je da je teze i skuplje preneti namestaj i pokucstvo, a i nema smisla posto transport moze da kosta isto koliko tamo pokupovati sve to isto, naravno ne u najskupljim radnjama, ali pitam se koliko nas ovde ode u prvu prestiznu prodavnicu i ne pitajuci koliko kosta opremi ceo stan?

3. Usput dok radis sve to, pobrines se za licna dokumenta, opet slicno kao svuda drugde. Doduse to u Kanadi, cudna li cuda, ipak ide malo jednostavnije nego sto smo mi ovde navikli, sve se obavlja postom ili mailom, a gotove proizvode (kartice osiguranja, identifikacione, zdravstveno i sl.) ti salju na kucnu adresu. Dakle mnogo manje maltretiranja i cupkanja po salterima.

4. Opet slicno kao i svuda na svetu, krenes da trazis posao posto od necega treba ziveti i placati racune :) Napises CV, napravis portfolio ili ne, zavisno od struke, i pocnes da pregledas konkurse za posao ili da zivkas firme i "Dobar dan, da li vam treba arhitekta/fotograf?" (naravno ovo je potpuno pojednostavljeno).

Posto si ipak tek stigao, ne govoris savrseno jezik, nemas kanadsko radno iskustvo iliti nemas pojma kakva je radna atmosfera, etika i obicaji, mora se biti spreman da ce se neko vreme ipak raditi poslovi koji su manje ili vise ispod nivoa koji prizeljkujemo. No, zar je to puno drugacije od onoga kako se zivi kod nas?

5. Ako si iole snalazljiv i ambiciozan, trebalo bi da u roku od 6 meseci vec dodjes do nekog pristojnog posla u struci, u mom slucaju pocnes da se bavis pitanjima nostrifikacije diplome i dobijanja kanadske licence za rad (procedura opet identicna kao ova sto sam ovde prosla, neko vreme rada u struci - doduse samo 2 god, polozen strucni ispit i uplata clanarine - i nije neka bog zna kakva nauka od procedure).

6. Sve ostalo ipak zavisi od same osobe, kako ce se aklimatizovati, prilagoditi potpuno drugacijem podneblju i ljudima, koliko ce se prepustiti nostalgiji. Mada treba biti realan, za cime konkretno treba zaliti? Sem roditelja, rodbine i prijatelja. Ali nazalost, nece mi navedene grupe ljudi placati racune, hraniti me, cuvati mi decu posto mesta u vrticima nema, stajati u redovima u SUP-u da izvade pasos i registruju auto, naci mi posao i davati mi redovnu platu i placati doprinose, resiti me problema korumpirane komunalne policije koja ne izlazi na teren da se ne zamera a ja ne mogu da spavam celu noc od preglasne muzike, i jos milion razloga. Naravno, svega toga ima i bilo gde drugde, razlika je "samo" u kvantitetu...

Naravno da nije laka odluka otici i da sve deluje vrlo strasno, ali meni licno mnogo strasnije izgleda buducnost ovde. Mozda gresim, ali vreme ce svakako pokazati....

Sentimentalnost proradila...

Ovih dana se resavamo nekih stvari od cisto sentimetalne vrednosti... Moram priznati da mi nije svejedno...

Nekako se podrazumeva da ce uvek biti negde prostora za milion sitnica koje te asociraju na detinjstvo, pa skolu, pa fakultet, a onda kad se okolnosti tako nameste da se nekako treba preseliti na drugi kontinent, koliko to god bio pozitivan pomak, sa druge strane je neminovno odreci se veceg dela uspomena. A to nije lako...

Elem, izvrsila sam egzekuciju nad svojim radovima sa fakulteta danas, i potpuno sam :( ...

Vize su u pasosima :)))

Jednog kisnog, vetrovitog februarskog dana, ispred kanadske ambasade u Becu...

...osmesi sve govore...