Kratka priča o jednoj košulji i prvom neproslavljenom rođendanu

Skoro je uvek bio u nekoj košulji. Uglavnom flanelskoj, kariranoj, ali na zapaženom drugom mestu po omiljenosti bile su teksas košulje. Zašto košulja? Ima džepove. U koje staje neizbežna kutija cigara.

Jedna takva košulja, teksas, plava, ostala je da visi na čiviluku, skinuta to veče i nikad više obučena.

Jedan džep (desni, kao i uvek) je ostao otkopčan, bile su sigurno cigare u njemu tokom dana, drugi je i dalje bio zakopčan.

Košulja još uvek miriše na njega.

Neslavno je završila u jednoj zip kesi, da ne izlapi. Izvadim je povremeno (štedljivo, da se ne potroši prebrzo) i zagrlim ga i udahnem još jednom.

Danas sam joj čestitala rođendan. Strpljivo je upila još par mojih suza i vratila se u svoju kesu...

Desetogodišnjica

Ovih dana se navršilo 10 godina od kako smo sleteli u Kanadu. 3650 dana (plus minus) od kako smo se bukvalno iščupali iz korena, preleteli okean i krenuli od nule.

I ako sam odavno odustala od svog bloga (držao me entuzijazam prvih godinu-dve a onda je neslavno umro), poželeh da nekako obeležim tu deceniju, evociram uspomene, svedem račune i još ponešto....

Pa da krenem od početka: otkud uopšte ideja da emigriramo?

Ja sam imala sreće da imam roditelje koji su realno sagledavali gde žive i kakva je perspektiva za njihovo jedino dete, te su mi još od tinejdžerskih dana plasirali ideju da treba da odem negde gde ću moći normalno da živim.

Početkom 2000-tih, dok sam još bila na arhitektonskom fakultetu, sam otišla u ambasadu Australije (to mi beše tada prvi izbor) da se raspitam o proceduri i pokupim prospekte o vizama, ali je nekako ta ideja pala u zapećak nakon diplomiranja, jednostavno, život mi se odvijao nekim drugim tokom.

Tamo negde sredinom 2010, kada se i kod nas uveliko osetio zakasneli efekat ekonomske krize 2008/9 i budućnost počela da izgleda još sivlje, desio se, pokazaće se kasnije, srećni splet okolnosti iz kojeg se izrodila ideja o odlasku.

Meni je, posle puno godina rmbačenja po 14-15 sati dnevno, i subotom i nedeljom, što bi se reklo "pukao film" i dadoh otkaz.

I kako je i građevinska industrija tada bila u debeloj krizi, ostadoh ja bez posla na duže. Raduckalo se tu nešto privatno ali mršavo i srećom je moj, tada sveže-pečeni muž 😀, imao dovoljno prihoda da može da se preživi. Ali perspektiva je bila vrlo nikakva. Nađoh ja tu neki privremeni posao krajem godine i išlo je to nekako par meseci ali opet apsolutno nezadovoljavajuće.

U to vreme je nekoliko poznanika odlazilo iz Srbije, i kroz razgovore sa njima, probudila se opet ona moja ideja o odlasku negde.

Pokrenem ja temu sa svojim gore pomenutim sveže-pečenim mužem (škakljivo, nema šta) o potencijalom odlasku negde bogu-iza-kičme i ostavljanju svega što volimo, znamo i imamo iza sebe, i naiđem na potpunu i bezuslovnu podršku (hvala ti mužu moj 💗). Posle kratkog istraživanja ispostavi se da Kanada trenutno aktivno uvozi stanovništvo i da su, eto, arhitekte na listi traženih zanimanja.

Beše to mart 2011 kad sam počela da proučavam proceduru za dobijanje iseljeničke vize. Posle puno peripetija (zna se kako se lako nabavljaju bilo kakvi papiri po srpskim šalterima) poslasmo papire u avgustu, i u februaru 2012 smo imali vizu u pasošima. Rekordno brzo.

Par vrtoglavih meseci i u junu smo se našli na aerodromu, sa 4 velika i 2 mala kofera i tačno 17.100 dolara u džepu, i odleteli u Toronto.

Preplakala sam ceo put. Prvo do Varšave, pa tamo na aerodromu, pa do Toronta.

I sledećih par dana, nedelja i meseci, uz svako uspavljivanje i buđenje.

Ma koliko to stereotipno zvučalo, srce mi je prepuklo na sto sitnih komada. I nikad se nije u potpunosti zalečilo.

I sad dok pišem mi sve neka voda kreće na oči.

Ali od prvog dana je krenulo sve vrtoglavo brzo. I to mi je srećom zaokupljivalo pažnju, bar tokom dana.

Taj prvi dan smo otišli da sredimo papirologiju. Tada, prvi i poslednji put, smo bili na nekom šalteru državne službe (svaki naredni put smo sve sređivali preko interneta, obnoviš vozačku, zdravstvenu, pasoš, šta god, i stigne ti poštom) i bili šokirani koliko je sve jednostavno i kako nam ne fali (!!!!) ni jedan papir i kako se na nas ne mršti poludivlja šalteruša.

Sa poludivljim šalterušama sam se srela okruglo 0 puta za deset godina.

Sa neraspoloženim, bezobraznim kasirkama - 0 puta za deset godina.

Sa bahatim, iskompleksiranim, korpumpiranim policajcima - 0 puta (njih nešto generalno slabo viđam pošto ne čuče u žbunju i iza svakog ćoška)

Sa sporim, neefikasnim zdravstvom se srećem sve vreme, tj svaki put kad nam zatreba, što srećom nije često.

Zdravstvo je za nas najveća baš-baš negativna stvar ovde. Neznatno je bolje nego u Srbiji. A podjednako sporo. A privatne prakse nema. Mogu da odem u Novi Sad ako želim da platim da me neko pregleda. Ili da odem u USA gde je 10 puta skuplje. I nije neki izbor...

Nego skrenuh sa teme....

Sa onih naših 17.100 dolara smo uspeli da iznajmimo stan, skućimo se koliko toliko, obzirom da smo od sve imovine imali samo odeću i obuću (Ikea nam je bila i ostala osnovni izvor pokućstva) i živimo par meseci.

Plan je bio da ne počinjemo da radimo bilo šta (da se razumemo, ti "preživljavački" poslovi - prodavački, ugostiteljski i sl mogu da se nađu za 24-48 sati u proseku) nego da krckamo taj svoj silni kapital 😂 i da tražimo poslove u struci.

Po mojoj računici mogli smo da preživimo do kraja oktobra (iliti imali smo dovoljno za oko 4 meseca skromnog života plus skućavanje) kada bi morali da se, bar privremeno, zaposlimo bilo gde.

Branko je počeo da radi krajem avgusta a ja sredinom oktobra. I od tada, pa evo sve do danas, 10 godina kasnije, se nijednom više nismo našli u situaciji da se pitamo kako ćemo platiti račune ili otići u supermarket.

Nije bio baš med i mleko od početka, naravno. Mada obzirom odakle smo došli i nije nam predstavljalo problem da skromno živimo. Nedostajalo nam nije ništa i uspeli smo čak posle jedno pola godine i da odemo na prvo mini putovanje.

Setimo se nekad kako smo sami sebi bili tragikomični kad idemo u Ikeu da kupimo još neki komad nameštaja i vučemo ga što peške što autobusom što metroom (Ikea nam je bila jaaako daleko) na onim malim kolicima za pijacu. Ta kolica za pijacu su donela neverovatnu količinu stvari....

Posle nekih 16 meseci smo mogli da priuštimo i da prvi put da odemo u Novi Sad. Te iste, 2013. godine smo prvi put otišli i na zimovanje/letovanje na Kubu.

Prve dve i po godine sam ja neumorno učila i odradila neki dodatni kurs da bih mogla da nostrifikujem diplomu, odradila pripravnički staž, učila danonoćno, položila silne ispite i postala licencirani arhitekta (ponovo 😀).

Do te 2015-te, kad sam konačno završila sa profesionalom papirologijom, standard nam je već bio dovoljno dobar da smo mogli da investiramo, uz kredite naravno, u naše dete iz epruvete, što je ovde papreno skupa zabava (reda veličine nekih 25-30 hiljada).

Sledećih par godina mi je (razumljivo, manjak spavanja i slično 😀) u blagoj izmaglici ali vrlo ukratko:

April 2016  - rodio se Adam

Oktobar 2016 - konačno kupili prvi auto (na kredit)

Decembar 2016 - kupili prvi stan (na kredit) i kompletno ga renovirali, tj ja ga kompletno renovirala, sa sve sedmomesečnom bebom u paketu

Jun 2019 kupili kuću u Otavi (na kredit) i opet je ja kompletno renovirala (da budem iskrena, to renoviranje još uvek po malo traje), stan zadržali i izdali

Avgust 2019 - preselili se u Otavu

Jeste, ovo zvuči kao klasično gastarbajtersko hvalisanje. Kako je nam super bla, bla...

Jeste nam super. Zato se i nismo vratili. Srećni smo i uživamo u životu.

Ali....

Za prvih 6 godina smo bili tri puta po 10 dana u Novom Sadu. Od 2018 nismo. Toliko smo samo vremena proveli sa porodicom i prijateljima.

Ovde ih nemamo. Porodicu definitivno ne, a baš ni previše prijatelja. Ali ne zato što nemamo vremena za to. Imamo. Ali nije lako steći prijatelje u 30tim i 40tim. U stranoj sredini. Gde nema ljudi koje poznaješ iz osnovne, srednje ili fakulteta. Sa kojima imaš zajednička iskustva i interesovanja i imate gomilu zajedničkih uspomena. Sa kojima pričaš na istom jeziku. Jer koliko god dobro pričao jezik, nikad to nije to. Onaj naš fini novosadski sarkazam ne zvuči dobro na engleskom. A ni smisao za humor nam nije isti.

Za dete se ne brinem. On već stiče prijatelje. On će odrasti potpuno nomalno.

Nas dvoje smo ti kojima je socijalni život nikakav.

Mada, ja sam tu u boljoj poziciji od nas dvoje. Ja sam prilično i introvertna i asocijalna i meni ni blizu ne pada tako teško. Branku je mnogo gore.

Nedostaju mi mama i tata svaki dan. I svaki dan mi bar jednom stane knedla u grlu kad pomislim na to da će im se jednog dana nešto desiti (ne idu mlađi, zar ne, a i žive gde žive) a ja neću moći da ovde sve samo ostavim na ko zna koliko i dojurim tu. Ne, moraću da preko nekog buđavog Skypa gledam kako se muče.

Ali da li je život koji vodimo vredan tako velike žrtve? Nama jeste.

Jeste zato što onog momenta kad potisnem duboko, duboko misli o mami, tati i tome da sam pomalo usamljena, ležem da spavam srećna, budim se srećna i srećna sam sve vreme dok sam budna.

Potpuno sam opuštena, niko i ništa me ne nervira (sem sporadičnih kontakata sa zdravstvenim sistemom), i imamo svetlu budućnost pred sobom. I mi a posebno naše dete.

Radim posao koji volim, u super firmi, sa sjajnim ljudima, za odličnu platu. 

Planiram putovanja maltene godinu dana unapred (em je skupo em ovde ljudi mesecima unapred rezervišu hotele i sl pa ako hoćes sve spontano onda ili mnogo košta ili cvrc, nema mesta).

Mogu detetu da kupim I igračke I odeću I knjige I da ga odvedem na neko lepo mesto. Ne moram da biram šta od toga mu je važnije.

Dišemo čist vazduh, okruženi smo zelenilom (i komarcima 😡, ovde se ne prskaju zbog, bože moj, očuvanja flore i faune), ljudi oko nas su srećni, nasmejani i ljubazni.

Učlanila sam se u neke komšijske grupe na Facebooku. Ovde to i te kako ima smisla i funkcioniše. Razmenjujemo infomacije, savete, pomoć, polovne stvari, pozajmljujemo alat, merdevine i šećer.

Bila neka jako gadna oluja pre par nedelja. Preko milion domaćinstava ostalo bez struje. Mi smo imali sreće pa se vratila posle 24 sata (a i nas iskusne takve sitnice ne uzrujavaju 😂) ali neki ljudi po 7 i više dana nisu dobili struju. Ali, komšije su na sve strane jedni drugima nudili da im drže hranu u frižiderima/zamrzivačima, da dođu kod njih da se tuširaju, peru veš, pune telefone i sl. Divni, divni ljudi.

Poenta priče nije bila da se hvalim kako je eto nama iz dijaspore tako preterano dobro u životu. Poenta je da je za nas na jednoj strani kantara normalan, lep i srećan život, gde svojim radom (da se razumemo, ni jedno ni drugo za 10 godina nismo ni sata ostali prekovremeno) možeš da stekneš nešto za sebe i svoje potomke, a bez da su ti mama/tata/političke veze obezbedili, ipak smo sve stekli svojim radom i sa onih 6 kofera odeće i 17.100 dolara sa početka priče. Na drugoj strani kantara su emocije. Prema roditeljima, rodbini, prijateljima, mestima, zvucima, mirisima, sećanjima. Boli. Uvek. 

Izbor nije lak ali za nas je bio pravi.

Počinjemo već da zaboravljamo neke stvari. Jezik naravno ne, mislim da je to čista glupost, ali imena nekih manjih ulica, nekih lokala u koje smo nekad zalazili.

Sedimo tako i pijemo kafu i lupamo glavu kako se zove ona ulica koja vodi od sajma prema Naselju, i sreća pa postoji Google Maps 😀. I super je što postoji i street view pa kad me pukne nostalgija prošetam malo ulicama. I zgrozim se kako je puno toga uništeno. I kako ne postoje više neka mesta koja sam volela. I baš mi bude tužno.

Prošli put kad smo bili, 2018-te, ostao mi je vrlo kiseo osećaj po pitanju samog grada. Sve je bilo jako prašnjavo i prljavo i nisam mogla da dišem, gušila su mi se ova, sad već razmažena pluća, od onolikog smoga i prašine. To ne primećuješ kad živiš tamo. Ili kad odeš na kratko. Ali posle više godina i te kako se oseti.

Ali opet jedva čekam da dođem. Sledeće godine u martu, ako se ništa ne zakomplikuje....

Rezultati

Zabasah danas na svoj siroti zapusteni blog i vidim da je 999-ti dan od kako smo ovde. Sutra jubilarni 1000-ti. Neverovatno kako vreme leti...

Dakle prvo da se opravdam: znam da nisam nista napisala vec vise od pola godine ali zaista nisam imala ni vremena ni energije.
Ali vredelo je!

Dobila sam rezultate pre nekoliko dana onog famoznog strucnog ispita i POLOZILA sam. I to sva cetiri. I to ja koja nisam zavrsila fakultet ovde niti mi je engleski maternji jezik. Potpuno sam bila u soku danima. Jesam ocekivala da cu proci dva, mozda tri ako me bas ukaki, ali ovo je bilo potpuno iznenadjenje.

Da budem iskrena, jesam ja ucila mesecima ali sam prilicno i zabusavala i zato me je debelo grizla savest od novembra (kad sam polagala) do februara kad su stigli rezultati.

Tako da, i pored svih horor prica koja sam cula u vezi tog ispita, moze se poloziti, i to iz prve.

Sad samo jos neke formalnosti da obavim i uskoro cu, po drugi put doduse, biti licencirani arhitekta :)
Vreme ce pokazati da li od toga ovde ima vise koristi nego tamo...

A sem te dogike oko ispita, zivot tece kao i uvek. Bez nekih posebnih uzbudjenja ali i bez stresova i neprijatnih dogadjaja.

Sledi detaljan izvestaj tamo negde u junu, kad proslavimo trogodisnjicu.

A pre toga, eto nas u NS za tri nedelje :))))
 

Objasnjenje

U vise navrata sam pokusavala da odgovorim na neke od komentara ali iz nekog potpuno nejasnog razloga ne mogu, te samo htedoh da izjavim da ne ignorisem komentare nego ne mogu da odgovaram na njih iz tehnickih razloga. Za sva pitanja molim ostavite mail pa cu odgovoriti...

Dvogodisnjica

Nova godisnjica, novi poslovi, svasta nesto novo....

Proletelo vise od dve godine (da ne kazem 750+ dana).
Poslednjih 6 meseci a i malo vise je bilo vrlo dinamicno, sto se uostalom da i zakljuciti po potpunom odsustvu vremena za pisanje.
Od kada smo se vratili iz NS izdesavalo se sve i svasta, mahom sve vrlo pozitivno.
Pa da krenemo redom.

Ja sam polozila onaj ispit sto mi je trebao da bih nostrifikovala diplomu te je to uspesno zavrseno pocetkom januara. Kako sam zbog tog ispita mesecima bila u modu ucenja bilo je jedino logicno da i nastavim u tom stilu te sam prijavila ispit za LEED akreditaciju i uspesno ga polozila i odmah posle toga krenula da ucim za strucni ispit (za licencu) za koji sam u medjuvremenu ispunila uslove nostrifikovana diploma i odredjeno radno iskustvo. Tako da se meni mahom sve vrti oko ucenja sto ne ostavlja bas previse vremena za bilo sta drugo ali sta je tu je.

No, uspeli smo da uklopimo letovanje krajem decembra te smo Novu Godinu docekali na Kubi. Ceo taj karipski arhipelag je No.1 destinacija za ove odavde jer je izuzetno blizu (svega 3-4 sata leta) a i cenovno je vrlo priustivo. Naravno, nativni stanovnici Severne Amerike mahom posecuju klasicna "all-inclusive resort" mesta gde u sustini ne vidis nista od mesta na koje si otisao, no posto mi nismo pristalice toga pa smo isli u sopstvenoj reziji sa sve privatnim smestajem, imali smo priliku da vidimo mnogo vise prave Kube i zaista je prelepo, doduse tuzno ali prelepo.

Onda je usledilo vrlo burno prolece tokom kog smo oboje nasli nove poslove, sa mnogo boljim uslovima, u mnogo vecim i ozbiljnijim firmama i dramativno bolje placene (samo meni je plata odskocila cca 50% a i sad sam normalno zaposlena sa sve placenim godisnjim, dodatnim beneficijama i sl., a i uzgred firma radi tako lepe projekte da sam bas bas zadovoljna). Muz-puz ima fotkanja non-stop (i to fenomenalan spektar raznih manifestacija - kineske, italijanske, arapske, indijske, jevrejske i sl. svadbe, krstenja, veridbe i ostala tradicionalna desavanja) a posto se ovde te stvari zakazuju po dve-tri godine unapred ima vec rezervisane termine za drugu polovinu 2015.
Tako da smo dvogodisnjicu 11. juna docekali vrlo euforicni i zaista imali sta da proslavimo :)

U medjuvremenu smo uspeli da napravimo i bozanstveni petodnevni izlet do New York-a gde smo kao pomahnitali obilazili sve najpopularnije turisticke lokacije (da to skinemo sa dnevnog reda pa da sledeci put mozemo opusteno da se setamo) i jeste zanimljivo ali redovi, cekanje i guzva - nesnosno. Ali grad kao grad je sjajan i jedva cekam da idemo ponovo.

Par dana je visila u vazduhu mogucnost da cemo morati i da se selimo (to bi vec bilo malo previse novotarija za ovu godinu) posto nas je menadzment zgrade uhvatio da se bavimo nedozvoljenim radnjama (citaj: imamo ves masinu). No iskonstruisali smo najtuzniju pricu na svetu kako Zmu pati od alergija na zivotinjske dlake (a zgrada ih je puna iako su navodno zabranjene) kojih ima na pretek u ves masinama u veseraju, pa je jadan zamalo umro od gusenja jednom prilikom, te smo bili prisiljeni da, u cilju sprecavanja da ja ostanem mlada udovica, kupimo ves masinu. I obzirom da se od tada nisu vise javili izgleda da je blef upalio i da nas nece daviti da izbacimo masinu (sto bi rezultovalo time da se mi iselimo jer ja vise ni pod pretnjom smrcu ne mogu da koritim onaj ogavni zajednicki veseraj).

I tako smo se, posle burnih puuuno meseci, opet vratili u svakodnevnu rutinu, idemo na poslove, ja ucim, pokusavamo da koliko stignemo iskoristimo leto koje smo tako dugo cekali ove godine, zeljno iscekujemo novo putovanje u oktobru (obilazak dela zapadne obale i pustinjskog dela USA) i uzivamo u zivotu. Zaista.


 

Prvi odlazak u NS

Vratismo se iz prve posete Novom Sadu.
Bili smo kratko, nepunih 9 dana, ali svaki sekund mi je znacio.

Za pocetak oni prakticni podaci koji ce zanimati kolege imigrante: odlucili smo se na prvu posetu posle samo 16 meseci, ceo projekat nas je kostao cca. $2500 plus manja plata koju cemo oboje dobiti zbog tih 6 radnih dana(to je jedna od losih strana za nas "samostalne preduzetnike", nema placenog godisnjeg) a za tu simbolicnu cifru smo dobili 9 dragocenih dana sa voljenim nam roditeljima i ostalim dragim ljudima.
Kad se sve uzme u obzir, trebalo je da se izdvoji oko $250 mesecno tokom tih 16 meseci za projekat NS. Iliti manje od jedne pocetnicke dnevnice (zajednicke naravno). Nema dileme da li treba ili ne. Pritom naglasavam, pocetnicke dnevnice, racunam da ce sledeci odlazak biti mnogo manje finansijsko opterecenje obzirom da je za ocekivati da ce se stvari promeniti na bolje u sledecih, recimo opet godinu i po dana, a i nekako racunam da cemo do tada imati placene godisnje odmore pa ce i sa te strane biti mnogo manji atak na novcanik.

Elem, tamo negde u maju/junu sam ja dobila inspiraciju, odlucila da organizujemo kraci izlet do Novog Sada, zaskocila Zmua sa idejom, kupila karte, tacno na godisnjicu odlaska objavila roditeljima da dolazim(cisto simbolike radi) i onda nam je samo ostalo da odbrojavamo dane sledeca cetiri meseca.
Jeste, ostace nam manje $$ na racunu, ali se nista kapitalno u sustini nije poremetilo. Ipak je to stvar sta je kome prioritet. Meni je bilo najbitnije da ne cekam tri ili vise godina da ponovo vidim, zagrlim i izljubim mamu i tatu. Sve ostalo ce vec doci na svoje brze ili sporije.

Sam boravak u NS je proleteo brzinom svetlosti naravno. No valjda zbog toga sto nije proslo previse vremena ali imala sam sve vreme osecaj kao da sam samo nastavila tamo gde sam stala (pri tom, onome koje izmislio Skype treba dati Nobelovu nagradu za humanitarni rad, mislim pri tom na to sto je dramaticna razlika kad ljude ipak vidis i cujes relativno redovno, ne mogu ni da zamislim kako je bilo onima koji su cekali pisma mesecima) i nimalo se nisam osecala kao pala sa Marsa. Recimo kao da sam se vratila sa nesto duzeg godisnjeg. Cak su i rupe na autoputu E-75 na deonici BG-NS na istim mestima na kojima su bile, mozda za nijansu dublje i sire, a i dragi nam cika policajci su cucali u istim zbunovima u kojima sam ih i ostavila u Junu 2012 :)
A cim smo sleteli sam se ocas posla prebacila na podesavanja za domaci teren: kad izadjete sa terminala, pre nego sto se podigne prtljag, ako odete u zenski wc treba poneti telefon ili baterijsku lampu posto svetla u delu gde su kabine nema :) Stare, dobre, poznate muke, kao udobne stare patike, odmah sam se raznezila tako blansirajuci iznad wc-solje sa telefonom u zubima (radi svetla), tasnom u jednoj ruci (kuke za tasne nema na vratima, ostale su samo rupe od srafova) i kopajuci drugom rukom po toj istoj tasni trazeci maramice (wc papir takodje u deficitu). Evo i sad mi sve nesto toplo oko srca kad pomislim.... 

Poprilican sok sam dozivela kad sam prvi put zabasala u supermarket, bez preterivanja razlika u cenama u odnosu na doticni jun 2012 je bar 50%, u nekim slucajevima i vise. Ali najtuznije je sto je vecina artikala na koje sam obratila paznju dosta skuplja nego sto ih ja ovde placam. Tragicno...
O parkingu koji je u plavoj zoni otisao sa 20 na 45 da ne pricam.
Naravno, tu uvek postoji ono sto svi povratnici vecito kukaju, a to je da je boravak u kaficima i restoranima dramaticno jeftiniji. Poredjenja radi, nedeljom kad ovde porucimo pizzu (ali nije ni prineti onoj iz Caribica, zaista) to zadovoljstvo nas kosta cca 3800 din, kad izadjem na poslu da doruckujem sendvic me kosta u proseku 500 din. A to su mahom one najeftinije varijante... Ali u sustini potpuno normalno kad se uporedi sa primanjima...

Obavili smo i neke tipicne stvari kao pravi pravcati gastarbajteri: poseta zubaru (cene zubara u Kanadi kao i u drugim "normalnim" zemljama su astronomske, imali smo tu nesrecu da je Zmu grickao bademe par dana posto smo se vratili, ostetio plombu, i zamena doticne je izasla cca $190), svercovanje cigara (sokirala sam se na razliku u ceni izmedju juna 2012 i oktobra 2013, mada i dalje su smesno jeftine kad se uporedi sa ovdasnjim cenama, samo bojim se da bih davno prestala da smo ostali tamo) i tako te uobicajene aktivnosti.

Vremena je naravno bilo premalo za sve sto smo zeleli ali kao sto vec rekoh, bolje i to nego nista. Videli smo sve one koji nam znace i zaista je prijalo i uzivala sam u svakom trenutku. Vreme nas je posluzilo savrseno, Miholjsko leto u pravom smislu te reci i baste jos uvek aktivne, lepo toplo, suncano, milina!

I jedan vrlo bitan detalj, ma koliko mi je ponovo bilo tesko sto idem, saznanje da nece proci beskonacno dugo vremena do sledece posete, ono je sto je ucinilo odlazak podnosljivijim. Kad smo prvi put odlazili, nismo znali ni sta nas ceka, ni kako cemo se snaci, ni koliko je izvodljivo/neizvodljivo bilo sta, sve je bilo toliko nepoznato i neizvesno da smo bili ubedjeni da ce proci bar tri-cetiri godine dok ne budemo mogli da priustimo posetu. Kad ono medjutim...
Mada, moram da priznam doduse da evo vec dve nedelje od kako smo se vratili imam (samo u nesto blazem obliku) isti onaj grozni pritisak u predelu grudnog kosa isto kao i prosle godine tokom prvih meseci.  Prilicno sam depresivna ali to je jedan od onih minusa na plus/minus listi koju sam pravila pre nego sto cemo zapoceti celu ovu avanturu, te ne mogu da kazem da nisam znala sta me ceka.


Ali vredelo je :)))

Slicnosti i razlicitosti

Neke mi stvari na ovom kontinentu zaista ne ulaze u glavu. Koliko god da je Kanada razvijena drzava, sto sta je na krajnje zaostalom nivou, cak i u poredjenju sa dragom nam postojbinom. Unapred da se ogradim, dobar deo toga se da svrstati pod profesionalnu deformaciju, posebno mi bodu oci neki detalji koji normalnim ljudima ne bi privukli paznju ali kolege ce me razumeti :)

Trendovi u arhitekturi/gradjevinarstvu:

Naime, jedan naoko neprimetan detalj ali nimalo nebitan za svakodnevni zivot. Izvinjavam se zbog pomalo neukusne teme ali to nam je svima deo svakodnevnice. Wc solja. Ovde su wc solje tako konstruisane (a vecina je "made in USA" tako da racunam da i tamo postoji slican problem) da je nivo vode u istoj prilicno visok, iliti (a ovo posebno pogadja musku populaciju) kad sedite na gore pomenutoj, nije iskljuceno da cete doci u kontakt sa doticnom vodom. Takodje, upotreba wc papira isto predstavlja radnju koju je potrebno ispocetka vezbati kad dodjete ovde, da ne bi slucajno taj isti papir umocili u vodu (ili, jos gore, nesto drugo).
Ma koliko banalno zvucalo, jos uvek se nisam navikla. Ali zato, kad sam vec kod teme wc-a, moze da se nadje u radnjama bozanstven wc-papir u boji. Ne u onim pastelnim kao kod nas, nego tamno ljubicast, trava zelen, pink roza, cak i potpuno crn, ali bas bas crn. Mnogo dobro izgleda :)

Kvake. Dakle, nije mi jasno kako mogu da zive sa prokletim okruglim kvakama. Ako vam nisu potpuno suve i slobodne ruke, nema sanse da otvorite vrata. Otvaranje laktom ovde ne radi. Vrlo neprakticno. Mislim ima i normalnih ali jaaako puno ih je okruglo.

Prozori. Klizni prozori. Oni iz filmova kroz koje uvek ulaze razni manijaci, ubice i kidnaperi. Nema rucice za zatvaranje. Moze da udje ko god hoce. Ne dihtuju nikako. Bar ne ovi u starijim zgradama. Nemoguci za pranje jer je jedna strana uvek preklopljena. O dzinovskim prozorima na kojima se otvara samo deseti deo povrsine, ili cak ni to, da ne pricam. Ne vole ljudi da se previse luftiraju valjda. Ili su ekstremno ekoloski osvesteni pa stede energiju. Ali cisto sumnjam.

Kuce su u 99% slucajeva sa drvenom kostrukcijom, zidovi (i spoljasnji i unutrasnji) gips-karton, fasada samo oblozena ciglom ili kamenom. Izolacija neverovatno traljava. Hidroizolacija u tragovima, zvucna nikako, termo - ajd to jos mora, ipak je hladno. U kupatilima se po pravilu NE stavlja podni slivnik. Ako se desi havarija - sta da se radi...

Nema roletni. Generalno. Ni PVC, ni aluminijumskih ni drvenih. Nikakvih. Eventualno venecijaneri iznutra ili zavese i to je to.

Od ranog proleca pa do kasne jeseni, klima uredjaji rade na najnizoj mogucoj temperaturi. Moracu jednom da ponesem termometar pa da proverim ali po subjektivnoj proceni, temperatura u prodavnicama, gradskom prevozu i ostalim javnim prostorima ukljucujuci i kancelarije ne prelazi 15-18C. Smrzoh se ziva a napolju 35C.

No, da predjem na neke zanimljivije teme. Ne znam da li je to posledica prisustva mnogobrojnih nacija i izmesanih kultura, ili je to tako uvek bilo ali Toronto je vrlo jedan sarolik grad po svim pitanjima.
Elem, modni i ostali trendovi:

1. I pored toga sto se zaista oblaci kako ko hoce, primetna su odredjena pravila. Npr: kada oblacite odelo (pod tim mislim na musko klasicno dvodelno odelo uz pratnju kravate i kosulje naravno) nikada, ali bas nikada ne smete obuti dve iste carape i niposto se ne smeju uklapati po boji ni uz pantalone ni uz cipele - eventualno uz kosulju. Dakle, sto sarenije i neuklopljenije. Zatim: ako se oblace odevni predmeti sa nekim dezenom, preporucljivo je da ostali budu takodje dezenirani ali niposto isto.
Obzirom da se nalazimo u gradu koji ove godine pravi 33. gay paradu, pravila oblacenja su nesto izmesana po polovima. Tako redovno vidjamo devojke vrlo robusno stilizovane kao i muskarce u kanarinac zutim, bebi rozim, tirkizno plavim i sl. pantalonama i kosuljama.

2. Od 100 zena koje sretnem u metrou bar 99 ce imati savrseno sredjene nokte na stopalima i savrseno neuredne nokte na rukama. Pri tom mislim na one izgrickane, cudnih oblika, razlicitih duzina, sa zanokticama, sa crnim ispod, sa ostacima laka od pre tri i po meseca u vidu nekih mrlja raznih boja. Zaista mi ne pada na pamet zasto.... Naravno, lakovi za nokte su sve samo ne klasicnih boja i to i ako se dogodi da ga ima na svih 20 noktiju, vrlo su male sanse da ce na svih 20 biti u istoj boji. Mislim da me najvise pogadja to sto cesce vidjam muskarce sa nalakiranim noktima (naravno diskretni bezbojni lak ili neka bledunjava roza nijansa) nego zensku populaciju. Ali zato su stopala svima perfektna :)

3. Generalna je pojava da su ljudi prilicno aljkavi i zapusteni. Neko bi to nazvao opustenoscu i neopterecenoscu ali mislim da ipak postoji razlika izmedju biti opusten i imati fleke od supe po kosulji i rasparan sav na sakou. O masovno prljavim cipelama sa busnim djonovima da ne pricam :) Pomislilo bi se da im je zivotni standard zaista nikakav ali isti ti sa rupom na djonu imaju telefon od $600 u dzepu i slusalice od $500 na usima. Nesto tu ne stima u prioritetima...

4. Otkako se prolepsalo vreme (citaj: dnevna temperatura iznad 10C) masovno srecem u metrou devojke/zene kako idu na posao sa potpuno mokrom kosom. Ali potpuno, kao kad izadjes ispod tusa i u roku od pet minuta krenes napolje. Obicno im se jos uvek voda cedi niz ledja pa su im majce, kosulje i sl. potpuno mokre na ledjima. Nije retkost da ih sretnem i vrlo poslovno obucene (sako i sl.) sa tako mokrom kosom. Opet, da li je opusteno ili preopusteno?

A posto sam sad student i ceka me jaaako puno stranica literature koju treba da predjem, nastavak sledi u sledecoj pauzi od ucenja....

Godisnjica br. 1

Proletelo je godinu dana od kako smo dosli.

Summa summarum: zadovoljni smo. Naravno da povremeno tu i tamo nesto nije idealno ali, sve u svemu (zacin C), sve nam je po volji.

Kao i u NS, i ovde leto nikako da se odluci da krene kako treba, pa je manje vise smrljavo vreme ali bar podseca na prolece (onako kako su nekad proleca izgledala).

Sta se sve izdesavalo u poslednje vreme... Pa ovako, ja sam skoro pa nostrifikovala diplomu, dobila sam uslovni status sto mi je omogucilo da postanem pripravnik (da, da, sve ispocetka...) i rok od 18 meseci da polozim taj jedan ispit koji moram. Radi se o necemu sto se zove "Profesionalna praksa" sto u sustini svako ko nije zavrsio arhitektonski fakultet u Kanadi mora da polozi. Dosadno i suvoparno - gomila zakona, propisa i sl., ali sta je tu je. Bar sam nasla super fakultet gde mogu sve da uradim online. Tako da sam sad i student.

I dalje smo na istim poslovima, meni je i dalje super na poslu, B. se i dalje maltretira sa dvosatnim putovanjem do posla i nazad ali stice se iskustvo, upoznaju se ljudi, vezba se engleski i radi se na tome da se predje na nesto bolje.

Ispunila nam se i zajednicka velika zelja da se provozamo na roller coaster-u i moram priznati da je neverovatno iskustvo, bas onakvo kakvim smo ga zamisljali :))) Naravno kupili smo sezonske ulaznice za luna park tako da cemo kanda dobar deo leta provesti tamo :)

Svakodnevni zivot, pa, izgleda nam isto kao bilo kome drugom, bez obzira na geografsku sirinu/duzinu. Nema nekih posebnih desavanja, prilicno se sve vec ustalilo, doduse ne stresiramo se oko egzistencijalnih pitanja, sto je vrlo prijatno iskustvo moram priznati, na nostalgicno stanje smo se vec manje vise navikli, da nam je svejedno, nije, ali kad se sve stavi na kantar, mislim da smo dobro uradili sto smo dosli. Naravno, videcemo kako ce se dalje razvijati situacija, ali evo posle jednogodisnjeg zivota ovde, i dalje nemamo razloga da se kajemo zbog odluke da se iscupamo iz korena i posadimo na novom mestu.

I eto, krecemo u drugu godinu kanadskog zivota...

Obicaji, navike i ponasanje prosecnog metro-sapiensa

Posle maltene godinu dana i dalje ne mogu da se naviknem na sve aktivnosti kojima se ljudi bave u metrou.

Idemo redom:

1. Definitivno najomiljenija zabava u metrou (a i autobusu i tramvaju) je spavanje. Vodeca pozicija bez ozbiljne konkurencije. Mislim da me u vezi spavanja u gradskom prevozu najvise odusevljava to sto ljudi ne promasuju stanicu na kojoj treba da izadju. Udju, sednu (ili stanu), istog momenta zaspe i bude se kao na dugme na odgovarajucoj stanici. Fenomenalno. Naravno, ne vredi se upustati u opis spavackih poza, to je vec tema za sebe, mozda jednom napravimo serijal fotografija na tu temu.

2. Citanje (mada mrtva trka sa slusanjem muzike ali ajde da, kao pristrasni posmatrac, ipak prednost dam pisanoj reci). Citaju se: novine (uglavnom one besplatne), knjige (redovne papirne), tableti, mobilni telefoni, nookovi, kindlovi, koboi, notebookovi (namerno ovo na engleskom u mnozini, mnogo mi se svidja ta lepeza raznih proizvoda a bolje se docara u ovom srpsko-engleskom obliku) i svi ostali uredjaji na koje se da nakalemiti neki elektronski oblik knjige. Divno je to sto ljudi toliko citaju. Jedan od posebno zivopisnih primera je bakica koja je citala neki hriscanski pamflet (nisam sigurna iz koje sekcije, katolicke, protestantske ili neke druge), i usput dodavala komentare tipa "Jesus is my savior", "I love you Jesus" i sl. Bas se unela :)

3. Slusanje muzike. Desava mi se da se okrenem oko sebe i da bar 90% ljudi okolo ima slusalice na/u usima. Od onih malih, tzv. bubica, do slusalica velicine onih iz spotova iz '80-tih. U svim bojama i materijalima naravno. Bojim se da ce kompletna ljudska populacija tamo negde 2040-te biti od nagluva do potpuno gluva...

4. Obavljanje aktivnosti iz domena licne higijene. Naime, ovde je izgleda potpuno normalno podeliti sa svim saputnicima svoje intimne navike tipa brijanje (nose ljudi masinice u tasnama i dok cekaju metro usput lepo sve obave), cupkanje obrva, cesljanje i sminkanje necu ni da spominjem - to je izgleda pod obavezno (mada me sve vreme zanima kako to izvode obzirom da se voz ipak drmusa), stavljanje dezodoransa, ciscenje zuba koncem, i jos sijaset slicnih aktivnosti.

5. Jedenje. Pri tom ne mislim na grickanje cipsa ili dovrsavanje sendvica, ne, mislim na jedenje iz plasticnih posuda sa metalnim escajgom koji se nakon jela ubaci tako musav direktno u ranac. Uzgred, higijenske navike ovdasnjih ljudi su od jezive do katastrofalne. Napravicu osvrt na to drugom prilikom...

6. Strikanje, vez, i ostale rucne radinosti. Odlican nacin za ubiti vreme.

7. Igranje igrica, gledanje filmova i ostalo sto nam je donela era raznih multimedijalnih uredjaja.

Uzgred, kad se uzme u obzir i sirok spektar raznih nacionalnosti i boja ljudi u metrou, a posebno najrazlicitiji stilovi u odevanju, jasno je da je cela slika vise nego zivopisna :)

Stvari koje mi nedostaju...

Na stranu ono sto je prvo pa deset praznih mesta (mama i tata naravno), moram priznati da mi sad vec jako fale neke stvari "od kuce". Da se ne lazemo, nista od toga nije nesto bez cega se ne moze ali opet bih se vrlo rado teleportovala nazad u nekim trenucima...

Elem, nedostaje mi:


1. STRASNO mi nedostaju nasi slatkisi (i slanisi naravno). Iz nekog potpuno nejasnog razloga, ovdasnja konditorska industrija nije odmakla dalje od 10 vrsta cokolada i bezbroj varijacija na temu keksa. Onih suvih, okruglih tipa Bambijevih Wellness integralnih keksa. Srce me boli kad pomislim na jaffa keks, munchmallow, smoki, coko bananice, medeno srce, plazma keks, eurokrem, i sve ostalo na cega sad ne smem da mislim da se ne bih raspatila previse :)

2. Ne bih da budem dosadna ali opet: slatkisi...

3. Produzena kafa sa hladnim mlekom uz cigaretu u basti nekog kafica u centru, tipa Gusan ili sl. Ili na nekom od splavova na Ribarcu. Ili na Strandu. Ovde ima zilion vrsta kafa u svakom od onih kafe lanaca ali nije to to... Na obali jezera ima svega par kafica koji su naravno uvek krcati, ostali kafici su ustvari pabovi, baste su retkost i uglavnom se svode na terasu na krovu sto je ok ali nema ni u tragovima one domace atmosfere kao kad sedis u dvoristu Izbe ili Oblomova na raspar stolicama i podmeces papiric ispod noge od stola da se ne klima :)

4. To da mogu da setam i naprasno odlucim da svratim da kupim nesto od zrnevlja tipa bademi i sl. Ovde nema onih divnih malih radnjica sa zdravom hranom na svakom cosku kao u NS. Naravno da ima svega toga (i mnogo, mnoooogo vise) da se kupi, ali ne na svakom cosku i onda gubi draz...

5. To sto mozemo da se oprostimo od gledanja koncerata iz prvih redova. Primera radi, koncert Rolling Stones-a - karte za ono sto se u BG zvalo "fun pit" i kostalo je cca. 50 eur, ovde se zove "tongue pit" i kosta $1500 (ne, nemam jednu nulu viska). Moram priznati da nisam bila svesna da je to kod nas toliko jeftinije. Naravno da treba uzeti u obzir razliku u platama ali plate ovde nisu bas 23 puta vece.

6.To sto mi, gde kod da krenem, treba sto godina da stignem i pomalo mi ubije uzitak u onome zbog cega sam krenula. Tipa, krenusmo da skacemo na dzinovskoj trampolini prosli vikend (velika sala gde su i pod i zid ustvari splet puno trampolina od jedno 2x3m). Trebalo nam je celih sat vremena do tamo a nazad jos i vise posto je bio vikend a vikendom naravno busevi idu redje. I onda kad pomislim da sam potrosila maltene celo popodne radi sat vremena zabave, malko izgubim volju za takvim projektima. Naravno, to su muke vezane za nas djake-pesake mada ne bi bilo puno lakse ni sa kolima (to najbolje znaju oni koji imaju prilike da se cesto kolima muvaju po Beogradu, slicno je iskustvo). Da rezimiram, nedostaje mi komfor zivota u malom gradu - skoro svuda stignes za 15 minuta...

7. To sto izbor kozmetike evropskog porekla nije tako sirok a posebno to sto farbe za kosu imaju drugacije oznake i sto nijedna radnja nema palete boja pa se jos uvek mucim da nadjem odgovarajucu boju. Grrrr...

8. To sto vise ne znam ni koji broj cipela nosim ni koju velicinu odece. Mrzim S, M i L oznake!

9. To sto nema vise putovanja kolima. Sve je suvise daleko, mislim moze se obici par gradova koji su relativno blizu (srecom New York spada u tu kategoriju sto moram priznati da mi se jako svidja), ali na more vise necemo ici kolima, sto ce reci nista nosenje suncobrana, duseka, pumpe za duseke, rucnog frizidera, reketica, i ostalih rekvizita za plazu :) O Carnex gotovim jelima i minut pireu da ne pricam :)
Sad nas ceka merenje kofera da ne predjemo dozvoljenu kilazu za avion (a kako onda ja da ponesem sve ono sto NECU obuci i obuti na moru?!).

10. Sigurno ima jos toga ali trenutno mi se samo ovih nekoliko stvari vrzma po glavi (naime krece lepo vreme pa mi se sedi u nekoj basti do koje zelim da stignem za 10 minuta, planiramo letovanje, a nostalgija za slatkisima je na repertoaru svaki dan)


PS. U vezi price o slatkisima, bilo bi simpaticno napraviti mapicu radnji gde se gore navedeni mogu naci, pa prilazem link za mapu koju sam zapocela i na kojoj su svi dobrodosli da dodaju lokacije takvih radnji.

Mapa slatkisa :)

Sezona poreza

Sezona poreza u Kanadi uveliko traje... Rok za predaju obracuna je 30. april, no ako ste svezi imigranti toplo preporucujem da to uradite mnogo ranije jer je prva poreska godina jedina kada cete dobiti neke pare nazad a to u pocetku naravno puno znaci. Te sam ja nase obracune poslala jos krajem februara (cim smo dobili potrebne papire od poslodavaca koji se uglavnom salju postom u tom periodu) i posto je uobicajeno da se ceka 3-4 nedelje na isplatu, racunamo da cemo pocetkom aprila najkasnije vec imati priliv na tekucem.

Naravno, kao i skoro sve drugo, cela ta papazjanija oko poreza je ovde vrlo ugodno iskustvo, bar po pitanju organizacije. Naime, samo prve godine morate da predate obracun na papiru, vec sledece se sve radi elektronski. A za nas koji predajemo obracun u papirnoj verziji ljubazni Kanadjani se pobrinu pa odstampaju ceo set formulara i onda ga dele, besplatno naravno, u postama. Sve potrebne informacije mozete naci na zvanicnom sajtu CRA (Canada Revenue Agency) http://www.cra-arc.gc.ca/menu-eng.html a na raspolaganju su i putem telefona (ovde dobiti nekoga telefonom nije nemoguca misija, najduze sam cekala 1.5 min da mi se javi ziva osoba), maila i sl. I naravno, svi sa kojima sam komunicirala su bili hiper ljubazni i usluzni.

Elem, epopeja sa porezom za mene je trajala jedno dva meseca, pocela sam tamo negde oko Nove Godine da studiram materiju i zavrsila krajem februara. Naravno, bilo bi puno lakse da smo platili nekom racunovodji da nam to uradi ali ne bih ja bila ja, citaj "control freak" :), da nisam sama to uradila. Mislim ipak su nase pare u pitanju, hocu da znam ko tu kome sta uzima, zasto i koliko i da li moze da se tu nesto dogovori :)
Posto Kanada ima jedan zanimljiv i dosta kompleksan poreski sistem, iznecu u grubim crtama kracu verziju. Pritom verziju koja vazi za nas dvoje trenutno posto mi spadamo u tzv. "samozaposlene" (ili sto bi se kod nas reklo samostalne preduzetnike) tj. nismo u radnom odnosu (mada B je u nekoj kombinovanoj kategoriji, obzirom da je imao prihode i kao samozaposlen i kao zaposlen). Za one koji su redovno zaposleni sistem je malo drugaciji, firma za koju radite vam isplacuje neto sumu (oni uplate sve potrebne poreze, doprinose i sl.) pa je i obracun nesto jednostavniji posle, mada ne previse.

Naime, porez se placa jednom godisnje sto moze da bude nezgodno ako niste disciplinovani i ne vodite o tome racuna cele godine, jer vas kraj aprila, kada treba izdvojiti povecu sumu na ime poreza, moze finansijski neprijatno iznenaditi (naravno opet se odnosi samo na samozaposlene)...

Dakle, stvari stoje ovako: postoji citav splet formulara koje treba popuniti i koju su svi povezani u smislu da se cifre prenose iz jednog u drugi i nazad. Sto ce reci potrebna je poprilicna koncentracija. Sve sto je potrebno od objasnjenja i podataka se nalazi na vec pomenutom sajtu CRA a naravno i www.google.ca je vrlo koristan :) Dosta dobrih informacija sam nasla i na www.taxtips.ca.

Realno sve se svodi na to kako maksimalno smanjiti svoju neto zaradu - iznos koji dobijete kad se poodbijaju ranorazni troskovi koju su vezani za "potrebe poslovanja" (da se ne lazemo, tu se da podvesti i stosta sto bas i nije potpuno poslovni trosak ali to se tolerise, bar koliko sam cula) pa zatim nekoliko nepovratnih kredita koje vam drzava daje (naravno u skladu sa primanjima, ako zaradjujete stotine hiljada godisnje tesko da ima ista od kredita), kao i razni odbici na racun izdrzavanja porodice, medicinskih troskova, troskova javnog prevoza i sl, lista je poprilicno duga.
Nisu to neki kapitalni iznosi ali malo po malo i bruto cifra se ipak smanji. Sto ovde nije beznacajno obzirom da poreske stope na prihod nisu univerzalne (pisem u mnozini posto se posebno obracunava federalni a posebno provincijski porez), nego rastu u skladu sa primanjima, te vas doticna redukcija moze vratiti u nizu poresku grupu pa se onda razlika u iznosu poreza i te kako oseti. Naravno, to se nas imigranata pripravnika bas ne tice previse posto su nam zarade u prvoj godini obicno daleko ispod bilo koje granice (prva je na cca $40.000 godisnje, da sad ne idem u detalje) ali vec sledece godine ce biti znacajno.

Bilo kako bilo, obracunah ja nama poreze, upisah broj tekuceg na koji da mi refundiraju sumu koju su mi duzni (na ime toga sto smo imali "mala" primanja cemo dobiti vise vrsta finansijke pomoci) i sad sedimo i cekamo da iznos osvane na racunu. Jedan od lepsih razloga za neko cekanje :)

Svasta nesto sto mi se vrzma po glavi....

Vrlo cesto mi se dogadja da naletim na tekstove i komentare po netu tipa: "Treba da dokazem da imam 10.000 eura da bih dobio iseljenicku vizu za Kanadu, pa ja da imam te pare ne bih ni isao iz Srbije!".
Dakle potpuno ne mogu da shvatim taj nacin razmisljanja.
Prvo, da bi se otislo u Kanadu treba, za dvoclanu porodicu, cca. 15.000 eur , sto predstavlja zbir troskova apliciranja za vizu sa svim sto ide sa tim (prevodi, overe, dokumenta, bla-bla) avionskih karata, i naravno para koje MORATE prikazati zarad dobijanja vize a pogotovo bez kojih NE MOZETE da se nastanite na drugom kontinentu (sem ako vas naravno ne ceka sve gotovo - posao, stan, kola, sto pretpostavljam da nije cest slucaj).

Znaci u startu vec treba mnoooogo vise nego sto treba prikazati za potrebe dobijanja same vize.
Zatim, zar zaista neko moze da razmislja o takvom zivotnom preokretu kao sto je emigracija samo zato sto mu u budjelaru nedostaje 10.000 eur??
Trece, i po mom misljenju najbitnije, pobogu, zar je u Srbiji sve ostalo tako savrseno pa ce, ako dobijete na poklon doticnu sumu, svi vasi problemi dozivotno biti reseni?
Jedna omanja matematicka racunica: 10.000eur/12 meseci=833 eur. Doticna suma je, ako me pamcenje sluzi (posto sam odavno otisla verovatno sam izgubila iz vida pravu sliku..) jedva dovoljna da PREZIVI (ne da zivi, jer je to zaista samo puko prezivljavanje) dvoclana porodica, ali koja je naravno imala puno srece pa nasledila neku nekretninu i time resila stambeno pitanje.

I onda sledi pitanje: a sta kad prodje tih 12 meseci?
Pa opet treba: platiti racune, zabaviste, otici u radnju, obaviti nesto na nekom salteru kojim rukovodi standardna poludivlja sluzbenica, registrovati kola ili izvaditi pasos, iskolovati dete, sacuvati ga od potpunog nemorala i poremecenog sistema vrednosti i slusanja Cece u zabavistu, isparkirati se na Bulevaru u sred dana a iza tebe naslagano 3 automobila, pokusati da se zalis komunalnoj ili gradjevinskoj inspekciji na komsijsku kafanu koja radi svaku noc do 5, koja je zasluzna za rupu na krovu (sprovodio se dimnjak za rostilj pa krov sad prokisnjava) a onda vidis da doticni inspektori redovno obeduju u upravo toj kafani a onda ti pritom vlasnici kafane izbuse sve 4 gume jer si ih prijavljivao inspekciji (spanska serija, zar ne?), uspeti otici na specijalisticki pregled za manje od godinu dana ili naci vezu a zatim i pare za podmititi istu, naci posao, imati uplacen staz i doprinose (iako mislim da nece vise biti nista od drzavnog penzionog fonda dok ja stasam za penziju) i jos bezbroj manje bitnih problema od toga da li imas u slamarici tih magicnih 10.000 eur.
Ne razumem, a verovatno nikad ni necu...

Nismo ovde dugo ali mogu da, pri cistoj svesti i pameti, izjavim da zaista ne mislim da smo pogresili. Iskreno se nadam da nas necu ubaksuzirati ovom izjavom :)
Prvo, ne osecam sa kao gradjanin drugog reda samo zato sto mi roditelji nisu na direktorskoj poziciji u nekom JP ili politicki aktivni (i pritom i vrlo prilagodljivi na promene) pa cu da se provlacim kroz zivot uz legendarnu recenicu "pa hajde uradi to i to, ona je dete tog i tog".
Drugo, za 9 meseci boravka ovde niko, ni jedan jedini put, nije bio prema meni autoritativno nadobudan, neprijatan, agresivan, vulgaran, prost, nepristojan, itd. A imala sam podosta kontakta sa sluzbenicima podloznim takvom ponasanju (bar na osnovu iskustva iz rodnog mi grada/drzave).
Trece, radimo oboje za plate na donjoj proseka za nase struke (jos smo pocetnici), placamo monstruozno mnogo podstanarski stan, jos uvek se skucavamo po malo, i u proseku nam rashodi ne prelaze 60% prihoda, naravno niko ne kaze da luksuzno zivimo ali nam zaista nista ne nedostaje. Sto je, smatram, sasvim pristojno za pocetak. Naravno, nasa trenutne potrebe su uveliko skromnije nego da imamo decu, kredit za kola i stan ali trebalo bi da to sve bude uskladjeno tokom vremena, u skladu sa povecanim troskovima ce nam, nadam se, i plate rasti, mislim radimo u tom pravcu...
Cetvrto, nivo stresa nam je znacajno opao u poslednjih 6 meseci (kad su naravno prosli oni prvi meseci koji su zaista izuzetno stresni).
Peto, sad kad smo konacno resili meni najvecu muku kanadskog zivota, sad je sve ostalo lako: kupili smo ves masinu, pravu pravcatu ves masinu :)))) Bela tehnika (ali samo bela, sve ostalo je isto ili jeftinije) je ovde, iz meni potpuno nerazumljivih razloga, dramaticno skuplja nego u Srbiji, te ovde kupovina doticne spada u domen kapitalnih investicija. A obaska sto je problem naci dovoljno "malu" masinu (velicine stadardnih evropskih) koja bi stala u stan. No, nadjosmo je i uz malo snalazljivosti (nije dozvoljeno drzati masine u stanovima za iznajmljivanje a uzgred nema ni izvedenih vodovodnih instalacija za iste) svecano je pustamo u promet ovih dana. Zaista mi je, sto bi se reklo, svanulo :)

I tako, zima ovde jos uvek traje za razliku od proleca koje cujem da je stiglo u Novi Sad, ali, kao sto vec spomenuh, posto je surova kanadska zima potpuna marketinska prevara (da se ogradim odmah, ovo se odnosi iskljucivo na Toronto koji ima mnogo prijatniju klimu od ostatka Kanade), sasvim je lepo podnosimo i uzivamo u istoj.

"Srengleski" - srpsko-engleski hibrid (ali neuspeli)

Doselili smo se u Kanadu jer smatramo da cemo ovde lakse ostvariti sve planove koje imamo za buducnost, a pogotovu zato sto mislimo da je ono sto smo ostavili jedna vrlo nezdrava klima za odgajanje porodice. Da li to znaci da vise ne pripadamo tamo i da treba da zaboravimo ko smo i odakle smo?

Jedna recenica koja me je potpuno sokirala je "ne treba ti vise srpski" (kontekst je bio: posto sam se odselila odande, da bude jasnije). Komentar je usledio posle duze diskusije na temu da li je u redu izvrsiti sakacenje maternjeg jezika umetanjem engleskih termina tamo gde im mesto nije, i to pogotovu na nacin na koji se ne koriste ni u engleskom jeziku. Naime, nisam lingvista ali zaista mi povredjuje usi kad cujem da velika vecina imigranata (i to ne onih koji su dosli pre 20 i vise godina, nego ovih mnooogo svezijih) menja engleske reci po padezima i rodovima i da im pridodaje potpuno neprirodne sufikse i prefikse iz srskog jezika.

Potpuno sam revoltirana tom pojavom koja je za mene odraz mentalne lenjosti (citiram jednog imigranta: "mrzi me da razmisljam"). Verovatno ce se neko naci uvredjen ali zaista mislim da je moguce drzati se jednog jezika u razgovoru i govoriti ga koliko toliko pravilno. Pritom to ne mislim da ima veze sa tim na kojoj sam trenutno geografskoj sirini i duzini, naime, dizala mi se kosa na glavi od "neznam, nemogu, pretsednik, najaci, vislji, i sl." i dok sam bila u sred tog govornog podrucja. A sad mi se kosa dize na glavi od nepravilnog srpskog nakalemljenog na nepravilni engleski.

Daleko od toga da sam magistrirala srpsku knjizevnost pa da mogu da lektorisem sve oko sebe, ali: "klejmam" od reci "claim" (iliti "trazim da mi se odbije od poreza" ili "potrazujem" ili bilo sta slicno, slazem se komplikovanije je, ali pobogu tako je kako je), "idem kod dentista" (sa sve "a" za imenicu u dativu - padez koji, koliko se secam iz nastave u osnovnoj skoli, ne postoji u engleskom), "puno ce te kostati insurance za kola" (ne daj boze da cemo reci osiguranje), "zvali su me iz ofisa" (opet menjanje po padezima umesto upotrebe reci kancelarija)

Naravno, potpuno je nemoguce ne koristiti englesku terminologiju posebno kada je u pitanju informaciona tehnologija za koju dobrim delom nema adekvatnih reci na srpskom, a i stosta drugo, ali postoji izvesna razlika izmedju upotrebe reci hard disk (mislim prevod je zaista sumanut) i gore navedenih primera.
Uostalom dobar deo savremenog srpskog su upravo reci usvojene iz drugih jezika. Jezik se menja i razvija, to je svima jasno, ali se takodje i unistava. Pitanje je ko ce koji proces odabrati.
Granica jeste relativno tanka ali meni i dalje jasno vidljiva i opipljiva.... I mogu sa sigurnoscu da tvrdim da cu isto misliti i za dve ili pet godina, i pogotovo da cu zauvek misliti da mi je maternji jezik potreban, gde god bila (a daleko od toga da sam fanaticni nacionalista)....

Ozloglasena kanadska zima...

Dakle jos jedan marketinski trik, bar po dosadasnjem iskustvu...

Evo kraj je januara, i do sada smo doziveli bedna dva dana malo jaceg minusa i to danas i juce (-18C), a do sada je mahom bilo sve vreme toplije ili u najgorem slucaju isto kao u NS. Cak je u onom periodu kad je NS bio zavejan prvi put ovde bilo prijatnih 5 iznad nule.
Sneg je prvi put pao dan pred Novu Godinu i zadrzao se jedno nedelju dana i sad pre neki dan ali vrlo stidljivo.
Naravno dozivljaj snega ovde je poootpuno drugaciji nego u domovini. Prvo sto se na vreme cisti i to redovno, drugo sto uglavnom nigde ne nabacaju sneg samo sa strane pa onda sve bude neprohodno i blatnjavo i sumorno, nego ga lepo kulturno pokupe u kolica, kamione i sl., i onda imate onaj divni zimski ugodjaj: ciste staze i ulice a do samog ruba trotoara lep beli cisti sneg. Milina. Prvi put nemam potrebu da psujem gradske sluzbe dok batrgam po bljuzgi i po gomilama snega tamo gde mu nije mesto...

Ja zaista nikad nisam bila ljubiteljka ovog godisnjeg doba, cak naprotiv, mrzela sam taj osecaj truntavosti sa milion i dva sloja odece na sebi, to sto je sve sivo i gadno, i sve ostalo sto prati zimu.

No, moram da priznam da sam ove godine mnogo manje isfrustrirana. Prvo sto, kao sto rekoh, sneg nije vise glavni neprijatelj, drugo sto je ovde taaako lako uzivati u zimskim aktivnostima.
Na stranu skijanje i slicno, nije moja sfera interesovanja pa cu preskociti(mada cujem da ima bozanstvenih terena vrlo blizu grada), za one manje zahtevne aktivnosti tipa grudvanje, sanjkanje, klizanje i sl., ovde je savrseno.
Od bezbroj parkova do oko 120 sto zatvorenih sto otvorenih klizalista, gde je klizanje (opet ludi kanadjani) potpuno besplatno.
Naravno, obzirom da im je to glavna zimska rekreacija (posle hokeja naravno), klizalista su im malo kreativnija nego sto smo mi navikli, tako da ih ima u raznim oblicima sto ovu razonodu cini jos prijatnijom.
Tako da smo se i mi snabdeli klizaljkama i krenuli redom da isprobavamo klizalista. Jedini mali, minijaturni problem sa klizanjem na otvorenom je onaj nemoguci vetar koji ovde duva cele godine a zimi je posebno prijatno leden. Ali ocekujem da cemo se aklimatizovati, naime, gledam zensku domorodacku decu kako na gore pomenutih -18 idu u majusnim skotskim suknjicama(deo skolske uniforme), dokolenicama i patikicama, sa potpuno golim nogama i potpuno su modre od zime ali ni najmanje ne izgledaju uzrujano ili cvokotavo. A da ne spominjem razne likove koji srecem u metrou na istih tih -18C u majcama na kratke rukave ili, jos gore, bez rukava. A ja imam tri para carapa i cizme sertifikovane do -32C i jedno pet slojeva odece i opet mi je hladno :) No, videcemo za koju godinu...

Bilo kako bilo, ozloglasena kanadska zima je za sada vrlo prijatna...

Oda jednim kolicima

Nova filozofija: kola, kolica, svejedno, vazno da imaju tockove...

Najbolji savet koji imam za imigrante pripravnike je da im, cim rese stambeno pitanje, prva stvar koju ce kupiti budu mala sklopiva kolica na dva tocka (onaj tip koji se vidja po nasim pijacama u rukama penzionera u lovu na jeftiniji paradajz). Naravno pod uslovom da nece odmah kupovati kola.

Ima ih u raznim varijantama, najjeftinija su naravno kod Kineza, a cak i ta, mada im je finalna obrada takva da ne ulivaju poverenje, odlicno rade svoj posao. Ima ih naravno i u boljim radnjama ali tu je i cena adekvatna. Cene se krecu od $15 pa navise.

Mi smo vec prvih dana kupili dva komada i to nam je bila jedna od najboljih investicija.

Sem sto smo se kompletno skucili uz njihovu pomoc (sem prve isporuke namestaja iz Ikee), kolica su dokotrljala sledece (od kabastijih stvari): dve kutije od po 30kg sa zimskom garderobom koje su nam naknadno stigle (i to sa aerodroma koji je cca 25 km od nase kuce - to je bila avantura...), jedno 3-5 tura svega i svacega iz Ikee (ukljucujuci i palmu od 1.5m, dodatne komade namestaja, itd), klimu, portabl ves masinu, novogodisnju jelku, i svasta jos nesto.

Ali poslednji, najfenomenalniji poduhvat koji smo izveli sa nasim milim kolicima bila je kupovina televizora.
Situacija je sledeca: napolju prijatnih 5C, kisa pljusti intezitetom najgoreg letnjeg pljuska ali satima, nama krava stala na nogu da dovucemo televizor iz radnje posto smo ga kupili dan pre toga i strasno nam se zuri da se posadimo ispred ekrana (zamisao je bila da otvorimo sezonu sa trilogijom Lord of the Rings u produzenoj verziji sto na kraju taj dan nismo postigli ali poceli smo juce i potpuno smo odusevljeni), te se naoruzavamo arsenalom onih rastegljivih gurtni (ovde se to lepo zove bungie cord i takodje je neophodna stvar, i to bar 8 komada) i krecemo da ulovimo nasu novu igracku.
Sigurna sam da su prolaznici mislili da smo poludeli (a i bilo je raznih posalica i dobacivanja). Vucemo televizor, koji smo platili cetvorocifren iznos, na malim klimavim kolicima, privezan doticnim jarko narandzastim gurtnama, mokri kao misevi i mi i kutija (srecom od lepog debelog kartona pa je tv ostao suv). Ali to su drazi imigrantskog zivota :)

Suma sumarum, ako ne auto, onda kolica, bar jedna po osobi, i zivot je puuuuno jednostavniji.

Pola godine kasnije

I eto, proslo je 6 meseci od kako smo ovde... Realno gledano nije ni malo. Nemam vise onaj turisticki osecaj a jos se nije pojavio onaj "kao kod kuce". Sad sam negde izmedju. No idemo redom.

Elem, ja radim vec mesec i po dana, u struci, u super atmosferi, i radujem se svakom 1. i 16. u mesecu kao malo dete, jos uvek me odusevljava cetvorocifren broj na ceku, trebace mi izgleda malo vise vremena da se naviknem :)

Muz-puz je poceo da radi neki opet privremen poslic i usput trazi nesto stalnije. Iskreno, jedini razlog za prihvatanje tako necega je sto smo se navadili da kupimo tv do Nove Godine a i ja treba da nostrifikujem diplomu sto pre (planiram u januaru kad prodju praznici i neradni dani) pa ce nam dobro doci dodatni prihod. Sem toga, odbio je vec par nekih bezveznih poslova (mahom su bili neke vikend varijante), jer jednostavno nisu vredni gubljenja vremena koje mozemo da provedemo zajedno. A Toronto pruza bezbroj mogucnosti za zanimljivo ispunjavanje slobodnog vremena. Posebno sad u predpraznicnom periodu.

Proveli smo tamo negde u drugoj polovini novembra ceo jedan vikend u bozicno/novogodisnjim aktivnostima. Prvo je u subotu uvece bilo svecano otvaranje velike novogodisnje jelke na trgu ispred gradske kuce praceno dvadesetominutnim vatrometom, ubedljivo najlepsim vatrometom koji sam do sad videla. Za pocetak, sam ambijent je savrsen za tako nesto a onda sa druge strane, nije se stedelo na pirotehnici, odlican recept za sjajan dogadjaj. Sve je bilo propraceno muziciranjem nekih lokalnih bendova, taj deo je bio razocaravajuci, lose ozvucenje, izbor muzike prilicno nikakav ali ajde, moze im se oprostiti na racun vatrometa.
A onda sutradan, celo-popodnevna zanimacija: prvo spust niz zip-line preko istog onog trga, doza adrenalina, pa onda topla cokolada sa mentom uz Santa Claus paradu u trajanju od jedno tri i po sata. Sjajan dogadjaj, posebno za decu. Stotine maskiranih ljudi, skolskih orkestara u uniformama (kao u filmovima), medveda, patuljaka, irvasa i svega ostalog sto i malo ima veze sa Bozicem.

A onda lov na novogodisnje ukrase. Naravno obzirom da je bila polovina novembra, bila sam potpuno sokirana time sto su police bile skoro pa prazne, svega par dana ranije sam se u tim istim radnjama odusevljavala izborom ukrasa. Vole ovde ljudi da to obave mnooogo ranije. Te smo se prilagodili i tokom te nedelje i mi pripremili sav potreban materijal za jelku. Samo nam jos doticna fali. Za to je jos rano. Mada cini se da ce biti poduhvat naci jelku sa korenom... No, o tom potom.


Velika novost u nasoj maloj imigrantskoj porodici je sto imamo novog clana od pre desetak dana, podlegli smo kanadskom kultu drzanja kucnih ljubimaca i kupili papagaja :) Prodavacica u radnji nas je oslovljavala sa Mommy i Daddy. Uzas! No sad se sa uzivanjem bavimo pticom i odusevljavamo "prvim" dogadjajima: jedenjem jabuke, pijukom, mazenjem, izlazenjem iz kaveza i svim ostalim radostima "novopecenih roditelja" :))) Pticica je u svakom slucaju prijatno osvezenje svakodnevnog zivota.

Kad smo kod svakodnevnog zivota, doticni se polako pretvara u rutinu. Ali ugodnu u svakom slucaju. Nismo jos potpuno uhodani sa organizacijom vremena obzirom da se ovde ipak nesto vise izgubi u transportu ali sa druge strane je skoro potpuno nezamislivo da se radi prekovremeno pa to negde dodje na svoje.
Definitivno je najveca prepreka nedostatak auta sto ce nam biti jedan od prioriteta u dogledno vreme. Cisto ilustracije radi, prosecan nedeljni odlazak u supermarket nam oduzme izmedju 4-5 sati jer prvo, treba sve doneti manuelno, nekad i iz dva puta (zastitni znak su nam ona pijacna kolica sto ih koriste penzioneri za kupovinu na Limanskoj i ostalim pijacama, i to dva komada), u radnji je neverovatna guzva a i supermarketi su naravno predimenzionisani kao i sve drugo. A pritom nam je najblizi market na samo 500m od kuce. Sta bi tek bilo da je dalje...
A za neke projekte koji iziskuju odlazak u neke dalje prodavnice se odlucujemo vec nedeljama jer nam je zao da zrtvujemo ceo dan zbog toga.

Sa druge strane, ne mogu da kazem da mi se ne dopada to sto idem metroom na posao obzirom da je isti odlican za kulturno uzdizanje u vidu citanja. Prvih dana u Torontu nam je bilo cudno sto ljudi masovno citaju u gradskom prevozu ali sad nam je postalo potpuno normalno da svuda sa sobom nosimo knjige.

U sustini, moze se reci da smo se vec prilicno pripitomili :) i adaptirali na novu sredinu. Kao sto vec rekoh, ne osecam se jos kao kod kuce, ali svakim danom sve vise i vise. Ne mogu da kazem da me ne muci nostalgija povremeno (ako cemo iskreno, cesto, ali ne nostalgija nego ono stezanje u predelu grudnog kosa, posebno kad pomislim na to da vec pola godine nisam videla roditelje), i da je lako - nije, ali onda uzmem da proverim stanje na tekucem i vidim da nam je legla uplata od ljubaznih Kanadjana (aplicirali smo za neki nepovratni kredit za sveze imigrante, popunila sam citav JEDAN formular sa jedno pet podataka, poslala postom i samo su krenule uplate) i to bez borbe na nekom salteru, cekanjem u redovima za izvod izvodovog izvoda i overu istog i vracanjem sto puta jer ti nesto nedostaje.
Ovde zaista jako puno toga besprekorno funkcionise. Naravno, svemu se moze naci zamerka ali nekako kad se stavi na kantar pozitivno i negativno, i dalje se nisam ni najmanje pokajala zbog dolaska ovamo. A cini se da ni necu :)

Sadasnji, prosli i buduci poslovi

Elem, isti dan kad sam ja dobila moju prvu platu, iliti tacno 1. u mesecu (gle cuda) saznasmo da ce fotografska sekcija nase male imigrantske porodice opet morati da se posveti trazenju posla, posto mu u firmi, za koju je radio prethodna dva meseca onaj ranije pominjani sezonski posao, nece produziti ugovor. Ipak je nedostatak auta bio problem. Mada, to je moja pretpostavka posto mu niko nista nije javio, samo su preskocili da ga pozovu za nastavak posla.

Tako da eto, desava se i ovde da se poslodavci nekorektno odnose. Ali sa druge strane, dok je radio, svake dve nedelje, petkom u 9 ujutru, pojavljivala se nova uplata na nasem tekucem racunu, tacno u minut. Vecina kanadskih firmi tako funkcionise, isplacuje plate svake dve kalendarske nedelje.

No, ne sumnjam da ce ova faza biti samo privremena a i nekako imamo srece pa se lepo preklapamo za zaposlenjima :)

E sad, sto se mog posla tice, sledi malo detaljniji opis.

Firma u kojoj sam pocela da radim je mali arhitektonski biro od svega troje (sa mnom) zaposlenih + vlasnik/sef. Opus poslova se svodi uglavnom na jednoporodicne kuce, sto novoprojektovane sto renoviranja.
Ovde je podela poslova takva da velike projekte (i stambene i komercijalne) rade iskljucivo velike kompanije a mali biroi poput ovog mog se bave uglavnom kucama. Sto meni trenutno potpuno odgovara. Sedim u prijatnoj atmosferi, radim ono sto volim, nivo stresa vrlo nizak, tenzija ne postoji, sve u svemu osecam se kao na godisnjem :)

Zanimljiv detalj: svaki dan, ali bukvalno svaki, na kraju radnog vremena, sef se uredno zahvali svima na obavljenom poslu. Uz to, svaki put, ali bukvalno svaki, kad trazi da mu se nesto uradi, neizostavno sledi "hvala" na kraju recenice.
Kada mi je urucio prvi cek (platu), i to je bio propraceno sa "hvala". Kako radikalno suprotno od onoga na cega sam navikla - da radnik treba da se zahvaljuje i svevisnjem i poslodavcu kad se odluci da mu isplati platu, pogotovo ako je slucajno na vreme :)

Sjajna stvar je sto radim sa nekim koga poznajem od ranije i koga mogu da zapitkujem svakih pet minuta sve sto mi nije jasno a pogotovo sto to mogu da radim i na maternjem mi jeziku. 

Glavni problem mi za sada predstavlja navikavanje na nove merne jedinice posto se kuce rade u imperijalnom sistemu (da ne kazem u stopama i incima), te malo imam problema sa poimanjem prostora koji nije u onim lepim poznatim centimetrima i metrima. A da ne pricam kako je nezgodno preracunavanje kad jedna jedinica sadrzi 12 drugih. Lep okrugao broj :)
Srecna okolnost je sto se sve sem kuca radi u dobrom starom metrickom sistemu tako da racunam da cu neki sledeci posao raditi u poznatom mi okruzenju bar sto se mera tice.

I da sumiram, posle dve nedelje na novom poslu, utisci su vise nego pozitivni, zaista sa uzivanjem idem na posao (cak mi nije ni jako daleko, stizem za oko 35-40 min sto je za ovoliki grad vise nego sjajno) i vracam se kuci dobro raspolozena. I naravno sa nestrpljenjem ocekujem sledecu platu 15. u mesecu :)

Kratak osvrt na finansijski aspekt cele price, sa mojom pocetnom platom (za koju ocekujem da ce biti povecana najkasnije za tri meseca) mozemo sasvim lepo da zivimo nas dvoje u podstanarskom stanu (koji prilicno kosta) i cak i da pretekne par stotina dolara. Nije puno ali vec se mnoooogo lakse dise :)

Samo da se sad opet vratimo u situaciju da oboje radimo pa da se opusteno pridruzimo bozicno novogodisnjoj euforiji koja lagano vec pocinje, danas sam vec videla novogodisnje ukrase na banderama i po izlozima. Dva meseca ranije! Treba li sa spominjem da smo vec napravili citav spisak za "pod jelku"? :))

Zasto se isplati biti uporan, bar u Kanadi :)

Ovo je namenjeno onima koji ce doci ili su tek dosli i verovatno ce se suociti sa istim problemima kao i mi u pocetku. Konkretno, tema je kako izaci na kraj sa velikim firmama koje nisu user friendly bar ne nakon momenta kad su vas zadobili kao korisnika.

Kanada nije izuzeta, kao ni jedna druga drzava, od problema sa monopolistima. Konkretno ovog puta mislim na mobilne operatere. Tj, na jednog konkretno. Naime, Rogers pokriva, bar po nekim informacijama sa njihovog sajta a i sa Wikipedije, oko 80% trzista. Imaju odlicnu pokrivenost, nude i ostale usluge vezane za telekomunikacije (kablovsku, internet, fixnu telefoniju), sve to upakuju u naoko primamljive pakete sa raznoraznim pogodnostima, popustima, promotivnim periodima i sl. Ali kao i uvek, treba citati sve ono napisano sitnim slovima.

Za vecinu imigranata pripravnika, u startu je tesko sagledati sve opcije (posebno sto u samom startu nemate vremena za konsultacije sa Googlom), imate manjak informacija, ruke su vam poprilicno vezane zbog necega sto se zove Credit Score (iliti kreditna sposobnost koja je ovde ima tezinu 11. bozje zapovesti maltene) a to je u pocetku na nuli, sve u svemu odluke o izboru provajdera za gore pomenute usluge se dosta naprecac donose.
A onda, kako vreme prolazi, informacije se prikupljaju, i vrlo brzo se nadjes u potpunom rebusu oko toga zasto, pobogu, placamo $76 (pa plus jos porez) za dva mobilna, a pri tom ne dobijamo maltene nista za te pare (da ne spominjem kako se u Kanadi dodatno placa identifikacija poziva!) a sa druge strane imamo konkurentsku firmu - Wind koja za isti iznos nudi neogranicenu upotrebu, sto razgovore, sto poruke, sto internet. Milina. A povrh svega daju telefone za citavih $0 po sistemu da ti svakog meseca smanjuju iznos koji si im duzan za telefon za 10% od racuna a ako budes njihov korisnik 3 godine anuliraju ti dug u potpunosti. Sjajno.
I tako mi predjosmo u konkurentsku firmu posto smo bili dovoljno mudri da bar ne potpisemo ugovor sa Rogersom.

A kad je stigao racun, stoji lepo zaracunato ne samo ceo mesec od koga smo samo pola koristili telefone, nego i jos jedan mesec pride.
I onda krece zabava od celih mesec i po dana natezanja sa korisnickim servisima, menadzerima, zalbe, svakodnevni telefonski razgovori (pozivi dva puta dnevno od njih da nas opomenu za neplaceni racun), ukratko jedno opste maltretiranje. A sve zato sto je osoba koju smo pitali za informaciju, malo omasila i lose nas informisala. Naime, trebali smo da ih obavestimo 30 dana unapred da cemo da otkazemo uslugu. Mi to nismo uradili zahvaljujuci Kinezu u Rogersovoj radnji koji nam rece da ne treba nista da preduzimamo nego samo predjemo na drugog operatera. Jos mi srecni i zadovoljni kako sve lako ide :)

No, posto ja posebno ne volim da ispastam zato sto neko ne zna da radi svoj posao, krenemo mi da se zalimo i natezemo sa Rogersom. I konstantno nas otkacinju po principu to je politika firme, zao nam je sto ste bili lose informisani ali mi tu nista ne mozemo.
I posto se cela prica vec jako oduzila, i vec po stoti put nam rekose da moramo da platimo, u petak posaljem ja mail sa puno ljubaznog negodovanja u kancelariju predsednika kompanije. Ali i to je bilo povuci potegni jer za to vam treba broj zalbe koju dobijete od menadzera do koga mozete da dodjete ako dobijete prethodni broj od korisnickog servisa do koga je muka doci jer je sve automatizovano. A sa menadzerom je trebalo natezati se jedno pola sata da bi uopste pristala da mi da doticni broj. Tesko za prepricati a kamoli izvesti.
I konacno, juce me nazove osoba iz kancelarije predsednika i posle bar pola sata izuzetne ljubaznosti i sa njene i sa moje strane ali i, sve vreme prisutnih, pokusaja da se izbegne bilo kakvo popustanje u stavu, na kraju sam, bravo ja, uz puno ubedjivanja i negodovanja zbog izgubljenog vremena, lose informisanosti njihovih radnika, i generalno odbijanja saradnje sa njihove strane, uspela da izdejstvujem da nam naplate samo ono sto su u startu i trebali. Odnosno, ustedela sam nam citavih $100. Sto uostalom i nije malo. Ali je zaista bilo naporno.

No, kao sto rekoh na pocetku, ovde se upornost ipak isplati. Pitam se da li bih ista uspela da uradim da je bio Telekom ili Telenor u pitanju...

Novi razvoj dogadjaja

Tacno dan nakon sto se navrsilo cetiri meseca naseg boravka ovde, stize mi mail, i to u nekih 11 uvece, da mi je ponudjen posao za koji sam isla na intervju pre neki dan. Tako da eto u peti mesec nase kanadske avanture ulazimo oboje zaposleni :)))
Posao koji mi je ponudjen je, kao i vecina poslova ovde, isao po principu preporuke, odnosno, u firmi mog kolege sa fakulteta se upraznilo radno mesto, pitali ga da li ima nekog da preporuci, on (i beskrajno sam mu naravno zahvalna zbog toga) preporucio mene i dalje je sve islo svojim uobicajenim tokom.
U toku ove nedelje ce mi javiti kad pocinjem i sad konacno mozemo da odahnemo :)

Jesenja uvertira

Pocela je da se primecuje promena godisnjeg doba. Svi kazu da je u Kanadi jesen najlepse godisnje doba i pocinjem da uvidjam i zasto. Mada bi za moj ukus moglo da bude malo toplije, dnevne temperature se krecu do maksimalnih 18C vec jedno dve nedelje a sad za vikend je bilo oko 10C.
Bilo kako bilo, uz adekvatnu garderobu se itekako moze uzivati u ovim prvim jesenjim danima. Mahom je suncano, duva uzasan hladan vetar ali pokusavamo da se naviknemo (obzirom da nam je receno da duva u sustini cele godine, samo sto je zimski bas neugodno hladan), ali je zato priroda ovde cak i u okviru grada zaista prelepa. Boje se krecu od zute, preko narandzaste i jarko crvene, pa sve do bordo, uz naravno zelenu koja jos nije posustala.
Proveli smo juce kanadski Thanksgiving u High Park-u. Svega tri stanice metroom od nas, iliti u sred grada, park velicine malo vise nego deset puta kao Limanski, u sustini suma u gradu. Sve je naravno perfektno uredjeno kao i svaka druga zelena povrsina u Torontu, zapadnom stranom parka se pruza jezerce odnosno bara sa pravom barskom atmosferom, trska, lokvanji, patke, guske i ostala flora i fauna.
Park naravno pun veverica koje su primetno pitomije od kako je pocela da se priblizava zima. Vise ne prezaju od toga da pridju, propnu se uz nogu ili stanu na patiku i uzimaju sve sto im se ponudi. Poceli smo u setnje da nosimo kesicu zrnevlja (lesnici, bademi i sl) i zaista uzivamo u trenucima sa tim pacolikim bicima.
Uz uobicajene asfaltirane staze, park obiluje i ugazenim puteljcima kroz zaista bujno zelenilo i prelepo je za setnju. Ima pregrst sadrzaja i za porodice, decja igralista, raznorazne terene (prvenstveno naravno za bejzbol, sta drugo), postoji i omanji zooloski vrt ali nekako smo ga stalno promasivali pa je ostao za sledecu posetu.
Inace pripreme za Halloween su pocele jos pre vise od mesec dana, radnje su prepune rekvizita, bundeve u svim bojama, oblicima i velicinama, slatkisi u obliku bundeva, duhova i sl, kostimi, maske, kosturi, lobanje, paucine, bundeve, bundeve i jos bundeva. Ozbiljno se razmisljamo da se upustimo u projekat dubljenja bundeve no o tom potom. Sve je narandzasto i jako veselo izgleda. Cula sam da dvorista kuca budu fenomenalno dekorisana za Noc vestica. Vec ima dekoracija na sve strane ali ocekujem da ce sledece nedelje bas intezivno krenuti. I onda fotoaparat u ruke i setnja :)