Odbrojavanje

Danas je ostalo tacno jos deset dana do poletanja...

Konacno mogu da kazem da smo spremni i spakovani (sem naravno samih kofera ali to ce se ipak raditi na kraju) i da sad ulazimo u fazu oprastanja i odbrojavanja u jednocifrenim brojevima...

Ili kako bismo rekli u mladjim danima, spavamo jos 10 puta do polaska :)

Glavobolja

Ako sam i mislila da je bilo naporno prikupiti svu dokumentaciju i doci do toga da imamo vize u pasosima, sad vise to ne mislim. Ovaj drugi deo je mnooogo gori. Ozbiljnu glavobolju mi zadaje problematika pakovanja...

Na stranu to sto paralelno radim citavo naucno istrazivanje ne bih li prilagodila nase CV-jeve i portfolije tamosnjem stilu, to je nekako neophodno pa samim tim vazi ono "sto se mora nije ni tesko".

Ali izvesti magiju pakovanja stvari, koje su se godinama talozile i skupljale, u cetiri velika i dva mala :) kofera i jos u dodatnih par kutija koje ce nam se poslati naknadno, iz ove perspektive izgleda maltene nemoguce.

Pretpostavljam da cu se za koji mesec smejati sama sebi zbog zalopojke na temu pakovanja, posebno kad se susretnemo sa mnogo ozbiljnijim i konkretnijim problemima trazenja posla i sl., ali trenutno mi je ovo najgora nocna mora.

Vec petnaesti put premeravam neke stvari i sabiram tezinu, ali i dalje nisam bas najsigurnija kako to izvesti. Imam osecaj da ce, kad krene zapravo stavljanje stvari u kofere, nekako magicno sve porasti i otezati i da pola stvari koje planiramo ipak necemo moci da ponesmo. Uh.....

S druge strane, stalno sebi ponavljam da ne bi trebalo da se opterecujem toliko sa stvarima koje se uvek mogu ponovo kupiti ali onda me ipak nekako srce boli da se od necega odvojim. Potpuno razumem hrcke koji besomucno skupljaju i skupljaju zimnicu dok im se oni njihovi mali obrazi skoro ne raspuknu.

Naravno, realna da budem, poenta tolikog bavljenja pakovanjem i ostalim prizemnim radnjama je vise da mi skrene misli da emotivnog dela cele price koji vec polako ali sigurno pocinje da se oseca. Kako se onaj broj na brojacu smanjuje iz dana u dan, tako ja pocinjem da osecam blag pritisak u predelu grudnog kosa... No, bilo je za ocekivati :)

Vodic za one koji razmisljaju o mogucnostima odlaska u Kanadu

Elem, posto je postalo vrlo popularno razmatrati mogucnosti odlaska negde, pokusacu da prepricam, koliko god mogu skracenu, trenutnu verziju procedure(kazem trenutnu, posto se menja maltene jednom godisnje):

1. Prvo i osnovno, ne mogu dovoljno da naglasim koliko je neophodno, treba vrlo, vrlo, vrlo detaljno prouciti kanadski imigracioni site http://www.cic.gc.ca/english/index.asp ali zaista detaljno.

Mogucnosti odlaska su razne, samo treba naci model koji vam odgovara. U nasem slucaju to je bilo po Federal Skilled Worker programu i ovo moje uputstvo ce se donositi upravo na taj program. Programi se razlikuju tako da treba dobro prostudirati materiju.

2. Elem, na jednoj od strana na koje bi trebalo odmah da nabasate http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/apply-who.asp nalazi se lepo objasnjeno ko sve moze da aplicira po ovom programu a takodje negde na dnu strane imate sasvim pristojan Come to Canada Wizard http://www.cic.gc.ca/app/ctcvac/english/index kao i Self-Assessment Test http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/assess/index.asp koji bi trebalo da pojasni eventualne nedoumice oko toga da li uopste ima smisla pokusavati dobiti ovu vrstu vize.

3. Ukratko, stvar oko bodovanja je sledeca, sto sve pise i ovde http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/apply-factors.asp:
mora se biti na NOC listi zanimanja i imati bar jednu godinu radnog iskustva u struci sa kojom nameravate da aplicirate, treba imati sto vise bodova na IELTS General Training testu iz engleskog a bilo bi korisno i iz TEF-a za francuski(mi to nismo posto ne znamo ni F od francuskog), maksimum poena se za sada dobija za uzrast od 21-49, i vrlo bitno - treba dokazati sto vise(idealno 4) godina radnog iskustva u struci posto to nosi jako puno bodova. Naravno korisno je imati supruznika sa visokim obrazovanjem posto se i na to dobija par bodova, kao i na rodbinu u Kanadi.

Napomena: Kad kazem dokazati radno iskustvo mislim imati ugovore o radu, uplacivane doprinose za taj period(znam i sama koliko je ovo tesko izvodljivo) i potvrde iz firmi sa detaljnim opisom radnog mesta. Bilo bi naravno lepo da to pise i u ugovorima sto kod mene konkretno nije bio slucaj ali uz dobro napisanu potvrdu moze i to da se ispegla.

Dakle ako nemate 67 bodova(ali preporucljivo je i vise posto se nikad ne zna sta ce vam priznati a sta nece) ne vredi ni pokusavati, sto lepo i pise na CIC sajtu, bar za ovu kategoriju vize.

4. Dakle ako ste se odlucili na takav korak i mislite da zadovoljavate uslove, sledeca vrlo bitna stvar je dosta nezgodna prepreka za vecinu: neophodno je izmisliti jedanu povecu svotu novca.

Elem, jos jedan od uslova za apliciranje je da pruzite dokaz o posedovanju dovoljno sredstava(tzv. Proof of Funds) da mozete da prezivite po njihovim procenama 6 meseci (po iskustvima nekih ljudi koji su vec otisli realnije je 4).
Informaciju o potrebnim sredstvima u zavisnosti od broja clanova porodice imate ovde http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/funds.asp.

E sad, zaista morate imati tu sumu posto ste u obavezi da je, da li u kesu ili u nekom drugom obliku, pokazete prilikom sletanja u Kanadu, a da ne spominjem kako zaista treba od necega ziveti u pocetku :)

Sem toga, nimalo naivna stavka je i sama procedura apliciranja. Treba platiti sledece: raznorazne izvode, overu fotokopija i prevod sudskog tumaca na engleski(poprilicno kosta), polaganje jezika, Application Fee, slanje dokumentacije u Kanadu, lekarski pregled, i na samom kraju Right for Permanent Residence Fee. Avionske karte su takodje nesto sto treba uzeti u obzir.


Ako ste sve te omanje probleme zakljucili da mozete da resite, krece sledeca procedura:


5. Treba prijaviti polaganje jezika(prijavljuje se jedno 5 nedelja ranije tako da treba to na vreme uraditi, posebno da bi imali vremena posle za eventualne popravne) i poceti uciti, posto se test zasniva na znanju materije koja se da nauciti i uvezbati za jedno mesec do dva, zavisno od pocetnog znanja. Vise o testu ima na sve strane po netu pa da ne duzim.

6. Treba prikupiti dokumentaciju i pripremiti aplikaciju po sledecem uputstvu http://www.cic.gc.ca/english/information/applications/guides/EG7TOC.asp. Sve je lepo objasnjeno samo treba bar tri puta procitati. Ukratko kaze sledece: skupiti sve moguce dokumente vezano za obrazovanje, radno iskustvo, licne dokumente, sve lepo iskopirati(sem onih koji moraju da budu originali, pise u uputstvu i Document Checklist-u http://www.cic.gc.ca/english/pdf/kits/forms/IMM5612E.pdf), overiti u opstini ili sudu(preporucujem sud, duplo je jeftinije), odneti kod sudskog tumaca da prevede i overi, uplatiti Application Fee ili uplatu obaviti kreditnom karticom - to se resava popunjavanjem formulara(opet preporucujem, jednostavnije je), popuniti sve formulare, dobro ih pregledati vise puta, sve spakovati u povecu kovertu ili omanju kutiju i pozeleti svojoj aplikaciji sretan put.


7. Sledece sto se radi je ono silno cekanje koje sam ranije spominjala pa da se ne ponavljam :)

To bi bilo to.

Kratko objasnjenje, koje je na kraju ispalo mnogo duze nego sto je bilo planirano

Moram da se pozabavim odgovorima na najcesca pitanja koja ljudi postavljaju kad cuju da idemo pa-pa:

1. Imigrantska viza (koju smo mi dobili) - ne znaci da nam Kanada gratis daje stan, posao i dzeparac. Naime, kao i u svakoj drugoj drzavi podrazumeva se da ces se sam pobrinuti za svoje potrebe, oni ti daju mogucnost za sve to i prava jednaka kanadskom drzavljaninu (minus glasacko pravo i pasos - to sledi posle tri godine).

Imigrantska viza takodje znaci da ne moras nikad vise da je obnavljas posto sletanjem na aerodrom postajes punopravni kanadski stanovnik (iliti Permanent Resident).

2. Sta cemo kad dodjemo tamo? - Pa sad, odgovor bi bio potpuno isti da se selimo napr. u Beograd. Smestimo se negde na par dana (hotel, motel, prijatelji, bilo sta) dok ne nadjemo stan za iznajmljivanje (isto kao i ovde, niko ti nece iznajmiti stan dok ne dodjes uzivo da ga pogledas, potpises ugovor i naravno platis).

Zatim, posto se stanovi izdaju prazni (sto je isto uobicajeno i u ovim nasim krajevima), obidjes gomilu radnji, pretreses male oglase i sa sto manje novaca se skucis. Jedina razlika u odnosu na preseljenje u Beograd, je da je teze i skuplje preneti namestaj i pokucstvo, a i nema smisla posto transport moze da kosta isto koliko tamo pokupovati sve to isto, naravno ne u najskupljim radnjama, ali pitam se koliko nas ovde ode u prvu prestiznu prodavnicu i ne pitajuci koliko kosta opremi ceo stan?

3. Usput dok radis sve to, pobrines se za licna dokumenta, opet slicno kao svuda drugde. Doduse to u Kanadi, cudna li cuda, ipak ide malo jednostavnije nego sto smo mi ovde navikli, sve se obavlja postom ili mailom, a gotove proizvode (kartice osiguranja, identifikacione, zdravstveno i sl.) ti salju na kucnu adresu. Dakle mnogo manje maltretiranja i cupkanja po salterima.

4. Opet slicno kao i svuda na svetu, krenes da trazis posao posto od necega treba ziveti i placati racune :) Napises CV, napravis portfolio ili ne, zavisno od struke, i pocnes da pregledas konkurse za posao ili da zivkas firme i "Dobar dan, da li vam treba arhitekta/fotograf?" (naravno ovo je potpuno pojednostavljeno).

Posto si ipak tek stigao, ne govoris savrseno jezik, nemas kanadsko radno iskustvo iliti nemas pojma kakva je radna atmosfera, etika i obicaji, mora se biti spreman da ce se neko vreme ipak raditi poslovi koji su manje ili vise ispod nivoa koji prizeljkujemo. No, zar je to puno drugacije od onoga kako se zivi kod nas?

5. Ako si iole snalazljiv i ambiciozan, trebalo bi da u roku od 6 meseci vec dodjes do nekog pristojnog posla u struci, u mom slucaju pocnes da se bavis pitanjima nostrifikacije diplome i dobijanja kanadske licence za rad (procedura opet identicna kao ova sto sam ovde prosla, neko vreme rada u struci - doduse samo 2 god, polozen strucni ispit i uplata clanarine - i nije neka bog zna kakva nauka od procedure).

6. Sve ostalo ipak zavisi od same osobe, kako ce se aklimatizovati, prilagoditi potpuno drugacijem podneblju i ljudima, koliko ce se prepustiti nostalgiji. Mada treba biti realan, za cime konkretno treba zaliti? Sem roditelja, rodbine i prijatelja. Ali nazalost, nece mi navedene grupe ljudi placati racune, hraniti me, cuvati mi decu posto mesta u vrticima nema, stajati u redovima u SUP-u da izvade pasos i registruju auto, naci mi posao i davati mi redovnu platu i placati doprinose, resiti me problema korumpirane komunalne policije koja ne izlazi na teren da se ne zamera a ja ne mogu da spavam celu noc od preglasne muzike, i jos milion razloga. Naravno, svega toga ima i bilo gde drugde, razlika je "samo" u kvantitetu...

Naravno da nije laka odluka otici i da sve deluje vrlo strasno, ali meni licno mnogo strasnije izgleda buducnost ovde. Mozda gresim, ali vreme ce svakako pokazati....

Sentimentalnost proradila...

Ovih dana se resavamo nekih stvari od cisto sentimetalne vrednosti... Moram priznati da mi nije svejedno...

Nekako se podrazumeva da ce uvek biti negde prostora za milion sitnica koje te asociraju na detinjstvo, pa skolu, pa fakultet, a onda kad se okolnosti tako nameste da se nekako treba preseliti na drugi kontinent, koliko to god bio pozitivan pomak, sa druge strane je neminovno odreci se veceg dela uspomena. A to nije lako...

Elem, izvrsila sam egzekuciju nad svojim radovima sa fakulteta danas, i potpuno sam :( ...

Vize su u pasosima :)))

Jednog kisnog, vetrovitog februarskog dana, ispred kanadske ambasade u Becu...

...osmesi sve govore...

Prosla euforija, pristupimo pripremama za polazak

Dok je projekat odlaska jos bio na teoretskom nivou, nije delovalo tako komplikovano spakovati svoju egzistenciju na jednom mestu i premestiti je cca 7500 km dalje.

Cim je postalo jasno da cemo stvarno ici, ispilili su se bezbrojni organizacioni problemi. Sta nositi, sta da nam se salje posle (uzgred i kako a da ne kosta reda velicine jednog bubrega), sta ostaviti, gde ostaviti, kako sve to spakovati, sta sa svim onim stvarima (a toga je mnogo) koje nikad necemo preneti tamo a steta ih je naravno baciti...

Pa onda citav niz pitanja vezanih za trenutak posle sletanja kad zapravo postanemo Permanent Residents of Canada: gde odsesti za prvo vreme, kako naci stan a nemas pojma gde si i kako doci od tacke A do tacke B, sta raditi po pitanju prevoza (kupiti kola i placati preskupo osiguranje ili koristiti gradski prevoz a lupati glavu kako doneti u novi stan sve sto je potrebno za poceti zivot iz pocetka), i jos milion pitanja koje se neprekidno roje po glavi i ustvari cine ovaj ceo projekat vrlo uzbudljivim...

Ne mogu ni da zamislim kako je bilo uzasno komlikovano proci sve ovo pre samo 20 godina kad nisi imao na raspolaganju ovaj predivni izum zvani internet...

No, sve ce se vec malo po malo razresiti i pripremiti, za pocetak odosmo 27. u Bec po vize :)
Kanadische Botschaft

:))) ili "Jako smo srecni"

Tacno u 15.45 po centralno evropskom vremenu stigao mail otprilike sledece sadrzine:

...posaljite ili donesite, vec kako vam drago, pasose na viziranje...

Ne znam kako da dovoljno slikovito opisem nase trenutno emotivno stanje ali recimo da bi nas, da nas sada vide, cike iz one fine ustanove u Vrscu bez razmisljanja zaprimili na poduzi boravak, i to pun pansion...

Toronto, here we come... (i to 11. juna negde oko 20.15, bar po trenutnom redu letenja) :)

Faza III - cekajuci PPR iliti za manje upucene "Passport Request"

I obavismo mi taj dugo ocekivani lekarski pregled jos 17. januara, srecni i radosni sto smo tako brzo uspeli da zakazemo kad medjutim...

Kao i sve drugo na ovim prostorima i cela operacija lekarski nije mogla da prodje bas potpuno bez grickanja noktiju i nerviranja, naime rezultatima je trebalo okruglo 14 (slovima cetrnaest) dana da krenu put Londona, i onda samo 23 (slovima dvadesettri) sata da stignu na odrediste.

Pitam se da li bi brze stigli da su cike iz IOM (organizacija gde se radi lekarski) poslale postu nekom tradicionalnijom metodom tipa golubom pismonosom ili postarom na konju....

No vazno da je neki pegavi Englez dobio te nase rezultate i da smo mi sad svecano usli u fazu III - cekanje na PPR...

Nadam se da se i njima tamo u Londonu i onima u Becu nece smrznuti prstici od ovog hladnog talasa toliko da ne mogu da nam odkucaju mail sa nekim ovakvim tekstom: "Mi jedva cekamo da nam dodjete pa smo eto mislili, ako vam nece biti jako tesko, da posaljete pasose na viziranje..." :)

Ko ceka doceka

Vracamo se mi danas kuci iz kraceg izleta do Beograda, otvaramo sanduce ocekujuci da ispadne neki racun posto im je elem sezona, kad ono lepa snezno bela kovertica.

U mrklom je mraku, koji inace vlada u ulazu u zgradu, bljesnuo javorov listic (u plavoj pecat verziji) i nastao je stampedo do stana tj. svetla.

Kad ono u koverti, zarko prizeljkivani, ljubljeni, poziv za lekarski....

Uzbudjenje je potpuno neopisivo, pretpostavljam da ce vece biti samo kad konacno budemo drzali vizirane pasose u rukama...
PS: Mozda bi trebalo revidirati reputaciju petka 13-og.