Ako sam i mislila da je bilo naporno prikupiti svu dokumentaciju i doci do toga da imamo vize u pasosima, sad vise to ne mislim. Ovaj drugi deo je mnooogo gori. Ozbiljnu glavobolju mi zadaje problematika pakovanja...
Na stranu to sto paralelno radim citavo naucno istrazivanje ne bih li prilagodila nase CV-jeve i portfolije tamosnjem stilu, to je nekako neophodno pa samim tim vazi ono "sto se mora nije ni tesko".
Ali izvesti magiju pakovanja stvari, koje su se godinama talozile i skupljale, u cetiri velika i dva mala :) kofera i jos u dodatnih par kutija koje ce nam se poslati naknadno, iz ove perspektive izgleda maltene nemoguce.
Pretpostavljam da cu se za koji mesec smejati sama sebi zbog zalopojke na temu pakovanja, posebno kad se susretnemo sa mnogo ozbiljnijim i konkretnijim problemima trazenja posla i sl., ali trenutno mi je ovo najgora nocna mora.
Vec petnaesti put premeravam neke stvari i sabiram tezinu, ali i dalje nisam bas najsigurnija kako to izvesti. Imam osecaj da ce, kad krene zapravo stavljanje stvari u kofere, nekako magicno sve porasti i otezati i da pola stvari koje planiramo ipak necemo moci da ponesmo. Uh.....
S druge strane, stalno sebi ponavljam da ne bi trebalo da se opterecujem toliko sa stvarima koje se uvek mogu ponovo kupiti ali onda me ipak nekako srce boli da se od necega odvojim. Potpuno razumem hrcke koji besomucno skupljaju i skupljaju zimnicu dok im se oni njihovi mali obrazi skoro ne raspuknu.
Naravno, realna da budem, poenta tolikog bavljenja pakovanjem i ostalim prizemnim radnjama je vise da mi skrene misli da emotivnog dela cele price koji vec polako ali sigurno pocinje da se oseca. Kako se onaj broj na brojacu smanjuje iz dana u dan, tako ja pocinjem da osecam blag pritisak u predelu grudnog kosa... No, bilo je za ocekivati :)
