Ovih dana se navršilo 10 godina od kako smo sleteli u Kanadu. 3650 dana (plus minus) od kako smo se bukvalno iščupali iz korena, preleteli okean i krenuli od nule.
I ako sam odavno odustala od svog bloga (držao me entuzijazam prvih godinu-dve a onda je neslavno umro), poželeh da nekako obeležim tu deceniju, evociram uspomene, svedem račune i još ponešto....
Pa da krenem od početka: otkud uopšte ideja da emigriramo?
Ja sam imala sreće da imam roditelje koji su realno sagledavali gde žive i kakva je perspektiva za njihovo jedino dete, te su mi još od tinejdžerskih dana plasirali ideju da treba da odem negde gde ću moći normalno da živim.
Početkom 2000-tih, dok sam još bila na arhitektonskom fakultetu, sam otišla u ambasadu Australije (to mi beše tada prvi izbor) da se raspitam o proceduri i pokupim prospekte o vizama, ali je nekako ta ideja pala u zapećak nakon diplomiranja, jednostavno, život mi se odvijao nekim drugim tokom.
Tamo negde sredinom 2010, kada se i kod nas uveliko osetio zakasneli efekat ekonomske krize 2008/9 i budućnost počela da izgleda još sivlje, desio se, pokazaće se kasnije, srećni splet okolnosti iz kojeg se izrodila ideja o odlasku.
Meni je, posle puno godina rmbačenja po 14-15 sati dnevno, i subotom i nedeljom, što bi se reklo "pukao film" i dadoh otkaz.
I kako je i građevinska industrija tada bila u debeloj krizi, ostadoh ja bez posla na duže. Raduckalo se tu nešto privatno ali mršavo i srećom je moj, tada sveže-pečeni muž 😀, imao dovoljno prihoda da može da se preživi. Ali perspektiva je bila vrlo nikakva. Nađoh ja tu neki privremeni posao krajem godine i išlo je to nekako par meseci ali opet apsolutno nezadovoljavajuće.
U to vreme je nekoliko poznanika odlazilo iz Srbije, i kroz razgovore sa njima, probudila se opet ona moja ideja o odlasku negde.
Pokrenem ja temu sa svojim gore pomenutim sveže-pečenim mužem (škakljivo, nema šta) o potencijalom odlasku negde bogu-iza-kičme i ostavljanju svega što volimo, znamo i imamo iza sebe, i naiđem na potpunu i bezuslovnu podršku (hvala ti mužu moj 💗). Posle kratkog istraživanja ispostavi se da Kanada trenutno aktivno uvozi stanovništvo i da su, eto, arhitekte na listi traženih zanimanja.
Beše to mart 2011 kad sam počela da proučavam proceduru za dobijanje iseljeničke vize. Posle puno peripetija (zna se kako se lako nabavljaju bilo kakvi papiri po srpskim šalterima) poslasmo papire u avgustu, i u februaru 2012 smo imali vizu u pasošima. Rekordno brzo.
Par vrtoglavih meseci i u junu smo se našli na aerodromu, sa 4 velika i 2 mala kofera i tačno 17.100 dolara u džepu, i odleteli u Toronto.
Preplakala sam ceo put. Prvo do Varšave, pa tamo na aerodromu, pa do Toronta.
I sledećih par dana, nedelja i meseci, uz svako uspavljivanje i buđenje.
Ma koliko to stereotipno zvučalo, srce mi je prepuklo na sto sitnih komada. I nikad se nije u potpunosti zalečilo.
I sad dok pišem mi sve neka voda kreće na oči.
Ali od prvog dana je krenulo sve vrtoglavo brzo. I to mi je srećom zaokupljivalo pažnju, bar tokom dana.
Taj prvi dan smo otišli da sredimo papirologiju. Tada, prvi i poslednji put, smo bili na nekom šalteru državne službe (svaki naredni put smo sve sređivali preko interneta, obnoviš vozačku, zdravstvenu, pasoš, šta god, i stigne ti poštom) i bili šokirani koliko je sve jednostavno i kako nam ne fali (!!!!) ni jedan papir i kako se na nas ne mršti poludivlja šalteruša.
Sa poludivljim šalterušama sam se srela okruglo 0 puta za deset godina.
Sa neraspoloženim, bezobraznim kasirkama - 0 puta za deset godina.
Sa bahatim, iskompleksiranim, korpumpiranim policajcima - 0 puta (njih nešto generalno slabo viđam pošto ne čuče u žbunju i iza svakog ćoška)
Sa sporim, neefikasnim zdravstvom se srećem sve vreme, tj svaki put kad nam zatreba, što srećom nije često.
Zdravstvo je za nas najveća baš-baš negativna stvar ovde. Neznatno je bolje nego u Srbiji. A podjednako sporo. A privatne prakse nema. Mogu da odem u Novi Sad ako želim da platim da me neko pregleda. Ili da odem u USA gde je 10 puta skuplje. I nije neki izbor...
Nego skrenuh sa teme....
Sa onih naših 17.100 dolara smo uspeli da iznajmimo stan, skućimo se koliko toliko, obzirom da smo od sve imovine imali samo odeću i obuću (Ikea nam je bila i ostala osnovni izvor pokućstva) i živimo par meseci.
Plan je bio da ne počinjemo da radimo bilo šta (da se razumemo, ti "preživljavački" poslovi - prodavački, ugostiteljski i sl mogu da se nađu za 24-48 sati u proseku) nego da krckamo taj svoj silni kapital 😂 i da tražimo poslove u struci.
Po mojoj računici mogli smo da preživimo do kraja oktobra (iliti imali smo dovoljno za oko 4 meseca skromnog života plus skućavanje) kada bi morali da se, bar privremeno, zaposlimo bilo gde.
Branko je počeo da radi krajem avgusta a ja sredinom oktobra. I od tada, pa evo sve do danas, 10 godina kasnije, se nijednom više nismo našli u situaciji da se pitamo kako ćemo platiti račune ili otići u supermarket.
Nije bio baš med i mleko od početka, naravno. Mada obzirom odakle smo došli i nije nam predstavljalo problem da skromno živimo. Nedostajalo nam nije ništa i uspeli smo čak posle jedno pola godine i da odemo na prvo mini putovanje.
Setimo se nekad kako smo sami sebi bili tragikomični kad idemo u Ikeu da kupimo još neki komad nameštaja i vučemo ga što peške što autobusom što metroom (Ikea nam je bila jaaako daleko) na onim malim kolicima za pijacu. Ta kolica za pijacu su donela neverovatnu količinu stvari....
Posle nekih 16 meseci smo mogli da priuštimo i da prvi put da odemo u Novi Sad. Te iste, 2013. godine smo prvi put otišli i na zimovanje/letovanje na Kubu.
Prve dve i po godine sam ja neumorno učila i odradila neki dodatni kurs da bih mogla da nostrifikujem diplomu, odradila pripravnički staž, učila danonoćno, položila silne ispite i postala licencirani arhitekta (ponovo 😀).
Do te 2015-te, kad sam konačno završila sa profesionalom papirologijom, standard nam je već bio dovoljno dobar da smo mogli da investiramo, uz kredite naravno, u naše dete iz epruvete, što je ovde papreno skupa zabava (reda veličine nekih 25-30 hiljada).
Sledećih par godina mi je (razumljivo, manjak spavanja i slično 😀) u blagoj izmaglici ali vrlo ukratko:
April 2016 - rodio se Adam
Oktobar 2016 - konačno kupili prvi auto (na kredit)
Decembar 2016 - kupili prvi stan (na kredit) i kompletno ga renovirali, tj ja ga kompletno renovirala, sa sve sedmomesečnom bebom u paketu
Jun 2019 kupili kuću u Otavi (na kredit) i opet je ja kompletno renovirala (da budem iskrena, to renoviranje još uvek po malo traje), stan zadržali i izdali
Avgust 2019 - preselili se u Otavu
Jeste, ovo zvuči kao klasično gastarbajtersko hvalisanje. Kako je nam super bla, bla...
Jeste nam super. Zato se i nismo vratili. Srećni smo i uživamo u životu.
Ali....
Za prvih 6 godina smo bili tri puta po 10 dana u Novom Sadu. Od 2018 nismo. Toliko smo samo vremena proveli sa porodicom i prijateljima.
Ovde ih nemamo. Porodicu definitivno ne, a baš ni previše prijatelja. Ali ne zato što nemamo vremena za to. Imamo. Ali nije lako steći prijatelje u 30tim i 40tim. U stranoj sredini. Gde nema ljudi koje poznaješ iz osnovne, srednje ili fakulteta. Sa kojima imaš zajednička iskustva i interesovanja i imate gomilu zajedničkih uspomena. Sa kojima pričaš na istom jeziku. Jer koliko god dobro pričao jezik, nikad to nije to. Onaj naš fini novosadski sarkazam ne zvuči dobro na engleskom. A ni smisao za humor nam nije isti.
Za dete se ne brinem. On već stiče prijatelje. On će odrasti potpuno nomalno.
Nas dvoje smo ti kojima je socijalni život nikakav.
Mada, ja sam tu u boljoj poziciji od nas dvoje. Ja sam prilično i introvertna i asocijalna i meni ni blizu ne pada tako teško. Branku je mnogo gore.
Nedostaju mi mama i tata svaki dan. I svaki dan mi bar jednom stane knedla u grlu kad pomislim na to da će im se jednog dana nešto desiti (ne idu mlađi, zar ne, a i žive gde žive) a ja neću moći da ovde sve samo ostavim na ko zna koliko i dojurim tu. Ne, moraću da preko nekog buđavog Skypa gledam kako se muče.
Ali da li je život koji vodimo vredan tako velike žrtve? Nama jeste.
Jeste zato što onog momenta kad potisnem duboko, duboko misli o mami, tati i tome da sam pomalo usamljena, ležem da spavam srećna, budim se srećna i srećna sam sve vreme dok sam budna.
Potpuno sam opuštena, niko i ništa me ne nervira (sem sporadičnih kontakata sa zdravstvenim sistemom), i imamo svetlu budućnost pred sobom. I mi a posebno naše dete.
Radim posao koji volim, u super firmi, sa sjajnim ljudima, za odličnu platu.
Planiram putovanja maltene godinu dana unapred (em je skupo em ovde ljudi mesecima unapred rezervišu hotele i sl pa ako hoćes sve spontano onda ili mnogo košta ili cvrc, nema mesta).
Mogu detetu da kupim I igračke I odeću I knjige I da ga odvedem na neko lepo mesto. Ne moram da biram šta od toga mu je važnije.
Dišemo čist vazduh, okruženi smo zelenilom (i komarcima 😡, ovde se ne prskaju zbog, bože moj, očuvanja flore i faune), ljudi oko nas su srećni, nasmejani i ljubazni.
Učlanila sam se u neke komšijske grupe na Facebooku. Ovde to i te kako ima smisla i funkcioniše. Razmenjujemo infomacije, savete, pomoć, polovne stvari, pozajmljujemo alat, merdevine i šećer.
Bila neka jako gadna oluja pre par nedelja. Preko milion domaćinstava ostalo bez struje. Mi smo imali sreće pa se vratila posle 24 sata (a i nas iskusne takve sitnice ne uzrujavaju 😂) ali neki ljudi po 7 i više dana nisu dobili struju. Ali, komšije su na sve strane jedni drugima nudili da im drže hranu u frižiderima/zamrzivačima, da dođu kod njih da se tuširaju, peru veš, pune telefone i sl. Divni, divni ljudi.
Poenta priče nije bila da se hvalim kako je eto nama iz dijaspore tako preterano dobro u životu. Poenta je da je za nas na jednoj strani kantara normalan, lep i srećan život, gde svojim radom (da se razumemo, ni jedno ni drugo za 10 godina nismo ni sata ostali prekovremeno) možeš da stekneš nešto za sebe i svoje potomke, a bez da su ti mama/tata/političke veze obezbedili, ipak smo sve stekli svojim radom i sa onih 6 kofera odeće i 17.100 dolara sa početka priče. Na drugoj strani kantara su emocije. Prema roditeljima, rodbini, prijateljima, mestima, zvucima, mirisima, sećanjima. Boli. Uvek.
Izbor nije lak ali za nas je bio pravi.
Počinjemo već da zaboravljamo neke stvari. Jezik naravno ne, mislim da je to čista glupost, ali imena nekih manjih ulica, nekih lokala u koje smo nekad zalazili.
Sedimo tako i pijemo kafu i lupamo glavu kako se zove ona ulica koja vodi od sajma prema Naselju, i sreća pa postoji Google Maps 😀. I super je što postoji i street view pa kad me pukne nostalgija prošetam malo ulicama. I zgrozim se kako je puno toga uništeno. I kako ne postoje više neka mesta koja sam volela. I baš mi bude tužno.
Prošli put kad smo bili, 2018-te, ostao mi je vrlo kiseo osećaj po pitanju samog grada. Sve je bilo jako prašnjavo i prljavo i nisam mogla da dišem, gušila su mi se ova, sad već razmažena pluća, od onolikog smoga i prašine. To ne primećuješ kad živiš tamo. Ili kad odeš na kratko. Ali posle više godina i te kako se oseti.
Ali opet jedva čekam da dođem. Sledeće godine u martu, ako se ništa ne zakomplikuje....
