Vrlo cesto mi se dogadja da naletim na tekstove i komentare po netu tipa: "Treba da dokazem da imam 10.000 eura da bih dobio iseljenicku vizu za Kanadu, pa ja da imam te pare ne bih ni isao iz Srbije!".
Dakle potpuno ne mogu da shvatim taj nacin razmisljanja.
Prvo, da bi se otislo u Kanadu treba, za dvoclanu porodicu, cca. 15.000 eur , sto predstavlja zbir troskova apliciranja za vizu sa svim sto ide sa tim (prevodi, overe, dokumenta, bla-bla) avionskih karata, i naravno para koje MORATE prikazati zarad dobijanja vize a pogotovo bez kojih NE MOZETE da se nastanite na drugom kontinentu (sem ako vas naravno ne ceka sve gotovo - posao, stan, kola, sto pretpostavljam da nije cest slucaj).
Znaci u startu vec treba mnoooogo vise nego sto treba prikazati za potrebe dobijanja same vize.
Zatim, zar zaista neko moze da razmislja o takvom zivotnom preokretu kao sto je emigracija samo zato sto mu u budjelaru nedostaje 10.000 eur??
Trece, i po mom misljenju najbitnije, pobogu, zar je u Srbiji sve ostalo tako savrseno pa ce, ako dobijete na poklon doticnu sumu, svi vasi problemi dozivotno biti reseni?
Jedna omanja matematicka racunica: 10.000eur/12 meseci=833 eur. Doticna suma je, ako me pamcenje sluzi (posto sam odavno otisla verovatno sam izgubila iz vida pravu sliku..) jedva dovoljna da PREZIVI (ne da zivi, jer je to zaista samo puko prezivljavanje) dvoclana porodica, ali koja je naravno imala puno srece pa nasledila neku nekretninu i time resila stambeno pitanje.
I onda sledi pitanje: a sta kad prodje tih 12 meseci?
Pa opet treba: platiti racune, zabaviste, otici u radnju, obaviti nesto na nekom salteru kojim rukovodi standardna poludivlja sluzbenica, registrovati kola ili izvaditi pasos, iskolovati dete, sacuvati ga od potpunog nemorala i poremecenog sistema vrednosti i slusanja Cece u zabavistu, isparkirati se na Bulevaru u sred dana a iza tebe naslagano 3 automobila, pokusati da se zalis komunalnoj ili gradjevinskoj inspekciji na komsijsku kafanu koja radi svaku noc do 5, koja je zasluzna za rupu na krovu (sprovodio se dimnjak za rostilj pa krov sad prokisnjava) a onda vidis da doticni inspektori redovno obeduju u upravo toj kafani a onda ti pritom vlasnici kafane izbuse sve 4 gume jer si ih prijavljivao inspekciji (spanska serija, zar ne?), uspeti otici na specijalisticki pregled za manje od godinu dana ili naci vezu a zatim i pare za podmititi istu, naci posao, imati uplacen staz i doprinose (iako mislim da nece vise biti nista od drzavnog penzionog fonda dok ja stasam za penziju) i jos bezbroj manje bitnih problema od toga da li imas u slamarici tih magicnih 10.000 eur.
Ne razumem, a verovatno nikad ni necu...
Nismo ovde dugo ali mogu da, pri cistoj svesti i pameti, izjavim da zaista ne mislim da smo pogresili. Iskreno se nadam da nas necu ubaksuzirati ovom izjavom :)
Prvo, ne osecam sa kao gradjanin drugog reda samo zato sto mi roditelji nisu na direktorskoj poziciji u nekom JP ili politicki aktivni (i pritom i vrlo prilagodljivi na promene) pa cu da se provlacim kroz zivot uz legendarnu recenicu "pa hajde uradi to i to, ona je dete tog i tog".
Drugo, za 9 meseci boravka ovde niko, ni jedan jedini put, nije bio prema meni autoritativno nadobudan, neprijatan, agresivan, vulgaran, prost, nepristojan, itd. A imala sam podosta kontakta sa sluzbenicima podloznim takvom ponasanju (bar na osnovu iskustva iz rodnog mi grada/drzave).
Trece, radimo oboje za plate na donjoj proseka za nase struke (jos smo pocetnici), placamo monstruozno mnogo podstanarski stan, jos uvek se skucavamo po malo, i u proseku nam rashodi ne prelaze 60% prihoda, naravno niko ne kaze da luksuzno zivimo ali nam zaista nista ne nedostaje. Sto je, smatram, sasvim pristojno za pocetak. Naravno, nasa trenutne potrebe su uveliko skromnije nego da imamo decu, kredit za kola i stan ali trebalo bi da to sve bude uskladjeno tokom vremena, u skladu sa povecanim troskovima ce nam, nadam se, i plate rasti, mislim radimo u tom pravcu...
Cetvrto, nivo stresa nam je znacajno opao u poslednjih 6 meseci (kad su naravno prosli oni prvi meseci koji su zaista izuzetno stresni).
Peto, sad kad smo konacno resili meni najvecu muku kanadskog zivota, sad je sve ostalo lako: kupili smo ves masinu, pravu pravcatu ves masinu :)))) Bela tehnika (ali samo bela, sve ostalo je isto ili jeftinije) je ovde, iz meni potpuno nerazumljivih razloga, dramaticno skuplja nego u Srbiji, te ovde kupovina doticne spada u domen kapitalnih investicija. A obaska sto je problem naci dovoljno "malu" masinu (velicine stadardnih evropskih) koja bi stala u stan. No, nadjosmo je i uz malo snalazljivosti (nije dozvoljeno drzati masine u stanovima za iznajmljivanje a uzgred nema ni izvedenih vodovodnih instalacija za iste) svecano je pustamo u promet ovih dana. Zaista mi je, sto bi se reklo, svanulo :)
I tako, zima ovde jos uvek traje za razliku od proleca koje cujem da je stiglo u Novi Sad, ali, kao sto vec spomenuh, posto je surova kanadska zima potpuna marketinska prevara (da se ogradim odmah, ovo se odnosi iskljucivo na Toronto koji ima mnogo prijatniju klimu od ostatka Kanade), sasvim je lepo podnosimo i uzivamo u istoj.
No comments:
Post a Comment